„Morate sami izaći van fakultetskih okvira i unapređivati svoje znanje iz oblasti koje vas interesuju”, kaže Ana Janošev, student FPN-a i potpredsednica naše organizacije. Dva puta je bila na razmenama u Americi odakle donosi bogata iskustva i nove poglede na značaj obrazovanja i volontiranja.

1. Dva puta si bila u Americi na razmenama, kao srednjoškolac , a zatim i kao student. Reci nam, pre svega, nešto o prvoj razmeni. Šta sve treba da zna jedan srednjoškolac?

Program preko koga sam bila na razmeni u SAD zove se A-SMYLE i mogu se prijaviti srednjoškolci koji imaju između 15 i 17 godina. Razmena traje jednu školsku godinu tokom koje su učenici smešteni u porodici. Prva stvar koju srednjoškolci treba da znaju jeste da znanje engleskog jezika nije presudno za dobijanje ove stipendije. Naravno, neophodno je barem osnovno poznavanje jezika, ali ono što je bitnije jeste spremnost na toliku razdvojenost od porodice i prijatelja, kao i želja da se svoje iskustvo po povratku iskoristi i prenese dalje. Ono što bih naglasila jeste da, nakon završenog programa, A-SMYLE ostaje deo vašeg života – program ima jaku alumni zajednicu gde možete upoznati gomilu novih ljudi i koja nudi nebrojeno novih mogućnosti za volontiranje i dalje usavršavanje.
Takođe, ne treba se očekivati odlazak u velike gradove poput Njujorka ili Los Anđelesa. Učenici uglavnom budu smešteni u manjim gradovima (uz povremene izuzetke), kako bi se što lakše uklopili i prilagodili novom okruženju. Moje iskustvo je bilo nezaboravno, iako sam bila u gradu 15 puta manjem od Vršca. Imala sam predivnu porodicu sa kojom se i danas viđam kad god prilike dopuste, sklopila sam neraskidiva prijateljstva i mnogo toga naučila o Americi i njihovom načinu života.

2. Koliko se drugi odlazak razlikovao od prvog i šta bi posebno istakla?

Drugi odlazak se mnogo razlikovao od prvog, pre svega zato što sam ja bila starija i zato što sam imala drugačiju motivaciju za odlazak. Ovu školsku godinu provela sam na Univerzitetu Misisipi, u gradiću Oksford, preko programa razmene UGRAD. Ovaj program je, nažalost, nakon moje generacije, znatno smanjen, a nisam sigurna da li će se nastaviti za narednu. Međutim, to ne treba da obeshrabruje, kako ima neverovatno mnogo mogućnosti za razmene i studiranje u Americi (neke od njih možete pogledati ovde i ovde).
Ovo iskustvo je bilo drugačije takođe i zbog toga što sam bila smeštena u domu, a ne u porodici. Tokom ove razmene bila sam mnogo samostalnija, što je meni i odgovaralo. Studije u Americi i kod nas se neizmerno razlikuju. Puno se radi, traži se stalna pripremljenost za predavanja, konstantan rad tokom cele godine, ali zato onda ispiti imaju manju težinu. Profesori, kao i celokupan univerzitet, potpuno su okrenuti ka studentima. Biblioteke imaju pristup brojim katalozima i naučnim časopisima, postoje „writing” centri gde vam pomažu u pisanju akademskih radova, brojne organizacije pri univerzitetu u koje se možete uključiti, počasna društva („honor societies”), bratstva i sestrinstva, raznorazne besplate aktivnosti za studente… i nešto sam sigurno zaboravila. Život na kampusu je veoma raznovrsan i zabavan i pruža nebrojeno mnogo mogućnosti.
S obzirom na to da je motivacija za moj odlazak bilo upravo obrazovanje, Amerika je potpuno ispunila moja očekivanja. Nije bez razloga njihov sistem visokog obrazovanja najbolji u svetu. 

3. Kako su razmene uticale na tebe? Koja su najvrednija znanja koja si stekla u Americi?

Razmene su me neverovatno promenile. Pre svega sam u Americi uočila značaj volonterizma, koji je uticao na moje dalje anagžovanje u raznim organizacijama, pa tako i na moje angažovanje prvo u Uniji srednjoškolaca, a zatim i Uniji studenata Vršca. Kod nas se situacija polako menja, sve više, pogotovo mladih, se uključuje u svoje zajednice i mislim da je to odličan trend u našem društvu. Nesebično pomaganje drugima ne samo da je od značaja onima kojima pomažemo, već i nama samima. Kroz razna volonterska iskustva sam mnogo naučila o sebi i svojim sposobnostima, stekla sam nove veštine i u mnogome je upravo to odredilo pravac mog života.
Takođe, naučila sam da je neophodno konstantno raditi na sebi. Bilo to kroz volontiranje, seminare, obuke i slično, ali učenje traje ceo život. To sam pogotovo uvidela u Americi, zato što je konkurencija tamo jaka i moraš biti imati određeni skup znanja i veština koji će te izdvojiti od mase.

4. Zbog čega si upisala FPN i zbog čega bi taj fakultet preporučila drugima?

Još jedan uticaj razmene na mene vidi se i u mom izboru fakulteta. Iskustvo sa drugim kulturama i drugačijim, često uređenijim sistemima, povuklo me je da upišem Fakultet političkih nauka, smer međunarodna politika. Takođe, to je bio način da povežem i svoju ljubav prema nevladinom sektoru sa studijama. Ipak, ni sada kada sam na kraju studija, nisam sigurna da li je ovo bila prava odluka. Dosta toga sam naučila, što kroz učenje, što kroz „život” na fakultetu. Naučila sam takođe i da to može mnogo bolje, u šta sam se posebno uverila u Americi.
Fakultet bih preporučila onima koji vole politiku, koji žele da se bave analizom i izučavanjem političkih sistema. Pripremite se na često kaskanje za svetskim i domaćim dešavanjima i zastarelu literaturu. Naravno, izuzeci na fakultetu zaista postoje i nadam se da će sve više profesora i asistenata usvajati novine u radu. Pripremite se i na to da, kao i na svakom drugom fakultetu, znanje stečeno na predavanjima nije dovoljno. Morate sami izaći van fakultetskih okvira i unapređivati svoje znanje iz oblasti koje vas interesuju.

5. U našoj organizaciji si od samog osnivanja. Koliko je NVO sektor bitan i koliko možemo menjati stvarnost u Srbiji delovanjem na ovakav način? Zbog čega ti volontiraš?

Smatram da je nevladin sektor mnogo bitan u svakom društvu, jer je država često usidrena u jedan birokratski okvir iz kog teško istupa. Odatle sledi značaj nevladinog sektora, da ukaže na propuste koje država pravi i da te rupe ispunjava sadržajima koji koriste društvu. Upravo to je i cilj Unije, da ispuni tu prazninu koja je postojala u sadržajima za studente.
Moje uverenje je da mi sami moramo da utičemo na društvo oko sebe, da ga menjamo i prilagođavamo svojim željama i potrebama. Ne možemo očekivati da to neko uradi umesto nas, jer je državni aparat spor i trom. U tome je i draž nevladinog sektora – dinamičan je, prilagodljiv, možete uključiti veliki broj ljudi i ostvariti neke svoje zamisli. To je razlog zašto ja volontiram u nevladinom sektoru, a želja mi je da se jednog dana u njemu i zaposlim.

6. Šta planiraš u budućnosti kada je reč o tvom daljem obrazovanju?

Trebalo bi da diplomiram ove godine, ali neću upisivati master studije sada. Kako su moja interesovanja veoma raznovrsna, želim prvo da odlučim u kom smeru želim da okrenem svoju karijeru, pa da kasnije, na osnovu toga, upišem master studije koje će mi biti od koristi. Trenutno tražim letnju praksu nakon koje želim da se zaposlim i steknem praktično iskustvo, a za master studije nikada nije kasno. 

7. Nakon završenih studija, da li planiraš da ostaneš u Srbiji ili planiraš odlazak u, tebi već blisku, Ameriku?

Neko vreme ću ostati u Srbiji, upravo sam se vratila iz Amerike i želim malo da uživam u prijateljima i porodici. A za kasnije, videćemo. Imam neke planove da odem u Evropu, možda Španija, ali o tom potom. Nemam za sada ambicija da se vraćam u Ameriku, jednostavno, način života tamo nije nešto što meni odgovara. Ima Amerika mnogo prednosti, kao što su na primer odlično obrazovanje i radni uslovi, lakše je doći do zaposlenja i mnogo više se ceni vaš rad i trud. S druge strane, ima i mana, pre svega velika udaljenost od porodice, mnogo brži i poslovno orijentisan način života koji meni nikako ne leži. Mislim da se Evropa, generalno posmatrano, nalazi negde između ta dva pola, što meni lično prija.

8. Šta misliš o formalnom obrazovanju u našoj zemlji? Na kojim stavkama bi trebalo poraditi i kako?

Kada bih rekla sve što želim da kažem o našem obrazovnom sistemu, to bi bio jedan potpuno drugi intervju. Da sažmem to u nekoliko kratkih stavki - imamo (uglavnom) veoma zastarelu literaturu, ne pratimo trendove u svetu i zbog toga su naši student često na gubitku. Mnogo se fokusiramo na raznorazne teorije koje se retko kada mogu zapravo primeniti u praksi (ovde pogotovo mislim na društveno-humanističke nauke), slaba je primena tehnologije i inteneta u učenju, ali i u organizaciji samih fakulteta. Bolonjski sistem prenosa poena (predmeta) u praksi je teško ostvarljiv i često se celokupna težina predmeta prebacuje na sam ispit, umesto da se uspostavi sistem koji veći deo tereta prebacuje na predispitne obaveze. Nedovoljna mogućnost odabira predmeta, što je posebno u kontrastu sa američkim sistemom, gde zapravo sami pravite svoj raspored.
Imala bih tu još štošta da kažem, ali verujem da su to stvari kojih su naši student svesni. Naravno, postoje fakulteti koji se trude da stvari promene, ali je na većini fakulteta „večiti haos”, da to tako nazovem. A može lakše. Neophodno je prilagoditi nastavni program, tako da zapravo osposobljava studente za dalje zaposlenje. Takođe, nephodno je stvoriti efikasnije administracije po fakultetima, jer je to često najproblematičniji deo sa kojim se student susreću.

9. Zbog čega smatraš da je neformalno obrazovanje bitno? Koliku ulogu igra internet po tom pitanju?

Upravo zbog ovih nedostataka formalnog obrazovanja, smatram da mladi treba da iskoriste prilike da što više prošire svoja znanja i veštine kroz neformalno obrazovanje. Danas je to barem jednostavnije, kad postoje raznorazni sajtovi gde mladi mogu pronaći informacije o konkursima, obukama i seminarima, kao što je između ostalih i portal Unije studenata opštine Vršac. Mnoge radionice i seminari su besplatni, samo je potrebno uložiti malo truda i vremena za njihovo pronalaženje i konkurisanje. Tu internet igra veliku ulogu. Pretražite po Google-u neku od ovih ključnih reči (seminar, obuka, radionice i slično) i sigurno ćete pronaći nešto što vas interesuje. Smatram da neformalno obrazovanje bitno s obzirom na to da danas sve više ljudi upisuje i završava fakultete, stoga je neophodno da poslodavcu ponudite nešto više od onoga pored sebe. Između ostalog, to je i odličan način da malo istražujete sebe i uvidite u čemu ste dobri i možda čime želite da se bavite.
Lično, nikada nisam pohađala onlajn kurs, ali znam za mnoge koji jesu i koji su prezadovoljni. Meni je draži odlazak na seminare gde pored znanja mogu i da upoznam nove ljude, kao neki koje je organizovao moj fakultet (Dani javnih politika, simulacija Narodne Skupštine) i Unija (Debatom o debati, Rešenje si ti!). Prilika je zaista mnogo, samo ih treba pronaći. U Vršcu nažalost situacija nije baš takva, zato je to upravo segment u Uniji za koji se ja aktivno zalažem.

10. Za kraj, šta bi poručila mladima?

Možda ću zvučati pomalo cliché, ali poručila bih im da uvek veruju u sebe. Zaista je sve moguće, ali samo ukoliko se zaista potrudite, jer uspeh vam neće pasti sa grane. Morate raditi na sebi i iskoristiti zaista sve moguće prilike koje vam se pružaju. Isto tako, morati biti aktivni, u smislu da činite sve što je u vašoj moći da promenite ono što vam se ne dopada.
Rezulat toga je i postojanje same Unije, gde se okupila grupa mladih ljudi koji su poželeli da donesu nešto novo u naš grad. To smo, nadam se, i uspeli.