Ivan Aradski je Vrščanin rođen 9.12.1993 sa dijagnozom spoljne, zatvorene spine bifide, Nakon greške lekara tokom operacije, došlo je do komplikacija zbog kojih je njegov hod postao sve otežaniji, te sada mora da koristi invalidska kolica za kretanje. Završio je osnovnu školu "Paja Jovanović" u Vršcu, a potom i Srednju tehničku školu "Nikola Tesla" i već je osam godina aktivan član udruženja za decu i mlade sa invaliditetom „Izazov“ koje je do sada imalo nekoliko izložba svojih radova i nekoliko kreativnih akcija u kojima je sam učestvovao.
- Od kad znam za sebe voleo sam da čitam, stripove, knjige, sve što može da bude zanimljivo. Tokom osnovne škole često sam pisao pesme inspirisan situacijama koje su se dešavale oko mene, ali iz nekog nepoznatog razloga, nikada nisam prihvatao savete učitelja da ih pošaljem na neki literarni konkurs, možda glupo zvuči ali hteo sam da budu samo moje.
Da li si imao problema tokom detinjstva što se tice odlaska u školu?
- Tokom prve dve godine osnovne škole mama me je nosila svaki dan na drugi sprat gde se nalazila moja učionica. Kako sam odrastao, uz podršku mame, učitelja ali i prijatelja iz razreda počeo sam da se oslobađam i počeo sam da hodam po školi, držeći nekoga za ruku ili se pridržavajući i tako sam napredovao. Ali onda je nakon šest godina došla srednja škola, tri puta veća od osnovne i to je jedan od najvećih razloga zbog čega sam prešao u invalidska kolica. U periodu srednje škole drugovi i mama su me zajedno sa kolicima nosili po celoj školi.
Da li misliš da je naša država dovoljno opremljena po pitanju infrastrukture? Da li ti je teško nekad da kolicima udjes u neku drugu instituciju, osim u školu?
- Mislim da naša država (a u velikom delu i naš grad Vršac) apsolutno nije infrastrukturno opremljena u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom. Na osobe sa invaliditetom često se ne misli, svaka druga prodavnica ima stepenice, svaka druga isntitucija ima stepenice a čak i one sa rampama često mnoge dogadjaje organizuju bas na spratu. Jednom dok sam bio srednjoškolac sam, zato što me rampa za kolica na trotoaru ne vodi preko pešačkog prelaza, već me tera da ga porpilično zaobidjem kako bi normalno sišao, udaren kolima dok sam prelazio put. Mislim da to dovoljno govori o tome koliko se na osobe sa invaliditetom misli kada se rade putevi, grade insititucije, prodavnice...
U tom periodu sa kraja osnovne škole, početka srednje, kao osoba sa invaliditetom bavio se streličarstvom i odatle nosi dve srebrne i jednu zlatnu medalju, ali umesto sporta, polako počinje da razvija ljubav prema književnosti i novinarstvu. Početkom 2011. godine pružila mu se prilika da učestvuje u kreiranju tekstova za jedan onlajn zabavni amaterski časopis i na tome je radio nekoliko meseci, a onda mu se ukazala prilika da postane deo tima onlajn časopisa "Sapunice" koji se bavio svetom serija sa različitih govornih područja i iz raznih krajeva zemlje. Na njemu je radio skoro mesec dana, kreirajući autorske tekstove, i prevodeći tekstove sa španskog jezika.
Kako se razvila tvoja ljubav prema pisanoj reči? Kako je došlo do toga da voliš da pišes?
- Moja ljubav prema pisanoj reči je počela još kada sam bio jako mali. Još dok sam sa dve i po godine posećivao razne bolnice lekari su se čudili zato što u Mikijevom zabavniku ne gledam samo slike, već i čitam tekstove. Veoma brzo sam učio, u prvom razredu postao sam član biblioteke i počeo da se susrećem sa raznim žanrovima i zanimljivostima literarnog sveta. Onda sam u prvom razredu počeo da pišem pesme, o okruženju, ljubavi, svuda sam nalazio isnpiraciju. Sa odlaskom moje razredne, profesorke srpskog jezika i književnosti u šestom razredu prestao sam da pišem pesme odjednom i tad sam počeo da pišem duže tekstove. A onda u srednjoj školi dobijam priliku da radim na onlajn izdanjima nekih magazina koji su uglavnom bili veoma čitani. Mislim da je sama ljubav prema pisanju proiza[la iz moje ljubavi prema kjigama i literaturi, zahvaljujuci knjigama moj talenat (a i vokabular) razvio se toliko da danas mogu da ga upotrebljavam u različite svrhe.
Šta te najviše facinira u tom svetu novinarstva?
- Od malena uživam u svetu filmova, pozorišta, knjiga i drugih stvari vezanih za umetnost, i novinarstvo je nekakvo uvek pratilo sve te moje omiljene stvari, fascinirala me je moć medija, mogućnost za promociju dobrih i kvalitetnih stvari i ljudi. Na primer, u septembru 2014. u lokalnim novinama "Kula" dobijam priliku da radim rubriku kuList, koja pored recenzija filmova i knjiga u svakom broju sadrži i intervju sa nekim od talentovanih Vrščana iz sveta sporta, baleta, plesa, filma, glume, recitatora i mnogih drugih životnih sfera, što je bila sjajna prilika da upoznam mnogo sjajnih ljudi i njihov život približim čitaocima.
Šta su tvoji snovi po pitanju novinarskog rada?
- Iskreno, trenutno se bavim kulturom za koju smatram da je izuzetno bitna, baš iz tog razloga što se putem medija poslednjih godina promovišu neke od najgorih stvari kojih naša zemlja treba da se stidi. Razni razvratni rijalitiji preuzeli su vaspitavanje omladine u svoje ruke uz pun blagoslov medija koji im daju svoj prostor i zbog toga mislim da bi i u budućnosti kultura bila jedna od mojih glavnih tema. Jedna od najvećih želja vezana za novinarstvo jeste da se bavim istraživačkim novinarstvom, ja sam neko ko je uvek spreman da se bori za pravdu, istinu i slobodu govora koja u našoj zemlji polako ali sigurno odumire i zato mislim da bi mi istraživačko novinarstvo pomoglo da promenim nešto po tom pitanju. Kada su u pitanju uspesi, ne nadam im se, zato što smatram da onaj ko ovaj posao radi zarad popularnosti ili lične koristi, i zaboravlja da je on snažna veza, sedma sila izmedju naroda i vlasti, ne bi ni trebao sebe da naziva novinarom.
Kakvi su ti budući planovi vezani za život? Da li ti je ikada došlo da pobegneš odavde ili imaš želju da ostaneš ovde i boriš se za bolje uslove, daš primer i motivaciju svima koji su u sličnoj situaciji?
- Imam nekoliko prijatelja sa invaliditetom koji se uglavnom nalaze u zemljama bivše Jugoslavije. Sa njima često kontaktiram, podržavamo jedni druge, i slavimo zajedničke uspehe. Kada je u pitanju bežanje, sigurno mi dođe da pobegnem nekoliko puta dnevno. Kada me odrasla deca čudno gledaju zato što nisu vaspitani tako da znaju da postoje i drugačiji ljudi, kada je nešto na polici u prodavnici previsoko, kada sa za Noć muzeja zanimljiva izložba kostima u pozorištu desava baš na spratu... Vodim se idejom da stvari mogu da se menjaju ali više nisam siguran koliko mogu da se menjaju u izmanipulisanom drustvu Srbije koje bi za posao i platu, hiljadu puta sebi pljunuli u lice, prećutali mnoge stvari i krenuli dalje jer se tako ''mora''. Ukoliko jednog dana dobijem priliku da odavde odem, msilim da ću veoma rado to uraditi, jer ne postoji strašnija stvar od te da se osoba sa invaliditetom mediji i ljudi uglavnom sete samo 3 decembra, dok su svih ostalih dana njihovi izazovi beznačajni i ne toliko važniji od silikona nove starlete.
