Film "Olovne godine" još od svoje premijere niže same uspehe, a ovog puta je proglašen za najbolji film na 6. reviji nezavisnog filma Srbije, u Srpskom Holivudu!

Njima su pripala čak dva veoma značajna priznanja, VELIKI ŠUMSKI PATULJAK za najbolji film, kao i specijalna diploma "Zlatomir Dukić", za najbolji snimateljski rad.

 

Reditelj, scenarista, direktor fotografije i montažer Bojan Stefanović izjavio je za naš portal da je prezadovoljan nagradom i vrlo počastvovan priznanjem dobijenim u čast Zlatomira Dukića. "Dukić je bio jedan od organizatora festivala i direktor fotografije koji je preminuo prošle godine, te se ovo priznanje dodeljuje prvi put. "Olovne godine" nastavljaju svoj festivalski život, a mi nastavljamo u neke nove projekte". 

 

Da se podsetimo, "Olovne godine" je dugometražni, niskobudžetni film o surovoj realnosti u Srbiji. Intervju o nastanku ideje, procesu odabira ekipe i snimanja možete pogledati OVDE.

Da li ste spremni za kvalitetan film? Requiem films vam donosi dugometražni, niskobudžetni film o surovoj realnosti u Srbiji - "Olovne godine". Film govori o mladima koji su rođeni ovde i koji su samim rođenjem osuđeni na svu težinu života. 

 

Premijera je zakazana za subotu 19. novembar u centru Milenijum, sa početkom u 20 časova. Nakon prikazivanja publici će se pokloniti ekipa filma. 

Ulaz je besplatan. 

 

Glavne uloge u filmu Olovne godine su poverene Ivani Tomić i Marku Seniću, a mi smo ovim povodom pričali sa Bojanom Stefanovićem (scenarista, reditelj, direktor fotografije, montažer i vizuelni efekti), Majom Stefanović (šminka, kostimi i organizacija) i Jovanom Sokolovcem (glumac). 

 

Neformalna omladinska organizacija „Requiem films“ nastala je 2008. godine u Domu Omladine u Vršcu, sa ciljevima koji se tiču realizacije filmske i video produkcije, a sve u cilju jačanja kulturne scene kako u Vršcu tako i šire.

 

 

 

 

Bojan: Divac omladinski fond je raspisao konkurs za projekat, 2014. godine. Mi smo hteli da konkurišemo sa nekim drugim filmom koji je prvenstveno prošao. Taj film se zvao "Čudo Časlavove bare", međutim, pošto je to bio triler sa elementima horora, žanrovski nisu mogli da ga podrže. Projekat je u tom trenutku već bio prihvaćen ali sa uslovom da se promeni žanr.  Posledice osiromašenog uranijuma su ostale tema filma, a mi smo umesto trilera snimili dramu. 

 

 

 

 

 

Svi: Dovoljno je da se svakodnevno otvore novine i da se vidi koliko ljudi, i mladih i starih, umire od posledica osiromašenog uranijuma. Svaki dan možemo da vidimo: "Dinar za ovog, dinar za onog", svuda su humanitarne akcije, pomoći... Svi smo svedoci koliko maha uzima osiromašeni uranijum i kakve su njegove posledice. Svaka treća osoba oboli zbog njega. Taj prvobitni film, „Čudo Časlavove bare“, bio je bodi horor i takođe nešto što je specifično za ove krajeve i što još nije viđeno ovde. U Jugoslaviji je sedamdeseth godina bio aktuelan „crni talas“, filmovi koji su pratili priče o ljudima sa socijalne margine. Mislim da se  „Olovne godine“ lako mogu svrstati u neki današnji „crni talas“. Scenaristički pristup je dosta sličan „Sivom domu“ ili „Zaboravljenima“. 

 

 

 

 

Drugačija je tema, pa je drugačiji i film. Ideja sa "Beskonačnim hodnikom" je bila da napravimo film koji će izgledati kao takozvani found footage (pronađeni snimak), da bude jeziv i da bude snimljen za samo par dana, i bili smo vrlo zadovoljni reakcijama publike kako u Beogradu tako i u Vršcu. To je film koji se na metaforičan način bavio određenim problemima, dok se u "Olovnim godinama" isto bavimo problemima, ali scenaristički i stilski potpuno drugačije. Sve je mnogo ozbiljnije i na višem novu. Drugačiji je ceo pristup, cela atmosfera.

 

 

 

 

 

Svi: Saradnja sa glumcima je bila odlična. Svi smo kao porodica u kojoj svi sve rade. Možemo da se ponosimo da je kasting i ovaj put, kao i u "Beskonačnom hodniku", bio besprekoran. Mali Marko Senić je prirodni talenat i to se odmah na kastingu prepoznalo. Ono što je on uradio je veoma posebno i to sa svega 10 godina, koliko je imao kada smo počinjali. Takođe, u opciji je bilo dvadesetak devojaka i sve su na neki način bile odlične, ali Ivana Tomić je jednostavno dala upravo ono što je nama bilo potrebno. Od trenutka kada je ušla u prostoriju, znali smo da će to biti Ivana. Devojka jednostavno zrači. Marko i ona imaju tu hemiju koja je filmu bila neophodna i koja nosi ceo film. 

 

 

 

Maja Stefanović:

Koncepte i ideju za kostime smišlja Bojan tokom pisanja scenarija. Ovaj put smo želeli da svedemo kostime na minimum, zato što pratimo živote ljudi koji se konstantno vrte u krug, životare čekajući svoj kraj. Oni nemaju više nikakva očekivanja i nikakve želje. Pa su shodno tome i kostimi takvi. Ceo film je smešten u 6 meseci, ali oni kao da iznova žive jedan isti dan. 

 

 

 

 

Jovan Sokolovac: 

Meni je bilo fenomenalno. Na snimanjima je atmosfera bila opuštena i porodična. Tek kada je Bojan sklopio ceo film (iako je tad bio samo grubo montiran), shvatio sam koliko smo ozbiljan posao odradili. Sve je na visokom nivou. Iskreno, iznenađen sam da smo sa toliko pozitivnom i šaljivom atmosferom na snimanju uradili jedan ovako ozbiljan film. 

 

Bojan:

Mi radimo, tako rečeno, uz pomoć štapa i kanapa, ali ja nastojim da sve što radimo bude maksimalno profesionalno. Nekad to može da bude vrlo naporno i frustrirajuće za ekipu, ali smo svi kao jedna velika porodica i nastojimo da uz dobru zabavu rešimo sve poteškoće na koje nailazimo tokom snimanja. Na kraju se sve to vidi na filmu. 

 

 

 

 

 

Svi: Kada se radi bez para, a sa velikom ekipom, teško je organizovati sve. Kada bismo imali honorare, to bi bilo drugačije. Želimo da se bavimo filmskom produkcijom, ali dok god mi živimo od drugih stvari, ovo može da nam bude samo hobi. Nemamo nikakav profit, samo troškove i to može da bude velika kočnica tokom snimanja. Jedna od poteškoća bio je nedostatak adekvatne tehnike.  

 

Jovan:

Slažem se za tehniku, stvarno je potrebno da imamo sponzore. Mislim da smo bili, u odnosu na sve okolnosti, super organizovani. Ima nas koji bismo došli na snimanje bez obzira na honorar, ipak, ima i onih koji jednostavno ne mogu da se sklope sa svim ostalim obavezama. Jedan od problema je što smo imali snimanja na mnogo različitih lokacija sa većim brojem ljudi, a za to je potrebno gorivo i više automobila.

 

 

 

 

Maja: Meni je jedan od najupečatljivijih trenutaka bilo snimanje na bregu, na stenama. Bojan je želeo da ima savršen kadar, pa je stao na ivicu stene, a ispod njega je bila samo provalija. Svi smo mu govorili da se skloni, da nađe drugi ugao, a on je samo ponavljao "Ne, ne, sve je kul, držim se ja ovde", iako naravno nije imao za šta da se drži, ali sve zarad umetnosti i savršenog kadra. Ali nama takve situacije nisu strane, i navikli smo na takve sulude ideje svih članova ekipe. 

 

Bojan: 

Jedno od poslednjih snimanja bilo je na tavanu. To su bile Jovanove i Ivanine scene, napolju je temperatura bila u debelom minusu, a mi smo snimali dve noći za redom po barem 10 sati. Sva sreća da smo imali odličnog domaćina Nemanju Ereckovića, koji nam je maksimalno izašao u susret, i sve vreme kuvao kafe i čajeve da se bar malo ogrejemo. Film je smešten u Srbiji na jesen, a ekipa se osećala kao da je zima u Sibiru. 

Iako smo na takve situacije navikli, ovaj put smo se susreli i sa potresnim scenama, zbog čega niko iz ekipe nije mogao da se suzdrži. Tako da je osim smeha i komičnih situacija bilo i mnogo suza.  

 

 

 

Bojan: Mislim da je tu došlo do nekog zastoja, do manjka ideja. Ako gledamo američku industriju, trenutno se uglavnom rade rimejci. To je trend koji je potpuno nepotreban. Oni imaju para, ali nemaju ideja, sa druge strane Srbija ima ideje ali nema para. I to što ima, troše se na sve osim na kulturu. Kod nas ima gomila reditelja i dramaturga sa diplomama, koji sede kod kuće i rade neke druge stvari, a to malo para dobijaju ljudi koji su već dugo u tome. Isti ljudi rade iste filmove sa istim glumcima i to je tako već godinama. Ipak, u poslednjih par godina srpska kinematografija je doživela mali procvat. "Mali Budo", "Ničije dete", "Srpski film", "Klip"... U svim tim filmovima se vidi ljubav prema filmu, vidi se da to rade ljudi koji poznaju filmsku materiju i filmski jezik. Mislim da bolje vreme za srpsku kinematografiju tek dolazi.  

 

 

Jovan:

Meni je jako žao što dosta naših filmova ne mogu nigde da pronađem, pa ni da kupim. Ranije sam mogao barem na trafici da kupim film. Postoji mnogo filmova čije sam trejlere pogledao i koje bih zaista želeo da gledam, ali nemam gde. Ljudi znaju da čim "puste" film, on će početi ilegalno da se skida. Poseban je doživljaj videti film na velikom platnu, ne može da se poredi sa gledanjem na monitoru ili televizoru. 

 

 

 

Maja: 

Starija ekipa domaćih glumaca je stvarno bila sjajna, ali je nova generacija ušla u potpuni šablon. Bez obzira na žanr, ti glumci su svuda isti, svaka uloga im je apsolutno jednaka. Od početka znaš šta će i kako odglumiti. Čast izuzecima. 

 

Bojan:

To je možda tako zato što je i produkcija šablonska. Kada se osvrnemo na televizijske serije u poslednjih deset godina, koliko puta su Šotra ili Siniša Pavić snimili istu seriju? Producenti ovde ne žele da rizikuju, da ulažu u nešto što ne znaju kako će proći kod publike. Zbog toga idu na sigurno, limunada, predratna era, lepršavo šarenilo, isti glumci u istim likovima, samo sa drugačijom scenografijom i kostimima. Četiri godine studiraš glumu da bi kreirao jedan lik koji ćeš igrati do kraja života. 

 

 

Jovan:

Svako će na svoj način da doživi ovaj film. Nemoguće je objasniti sopstveni doživljaj. Neko će se možda pronaći, jer je imao sličnu situaciju, pa će znati kako je bilo likovima. Neko će možda saosećati sa nečim drugim. Nadamo se, pre svega, da ćemo ovim filmom i njegovim porukama uspeti da pojačamo snagu humanitarnih akcija.

 

Maja:

Sve zavisi od ljudi i od toga kako oni reaguju na ovakve teme. Nažalost, većina ljudi sada ima kako da se povežu sa ovim filmom. Gde god da se okreneš, neko je bolestan. Svaki dan smo okruženi time i samo zavisi kakvu reakciju neko ima na tu težinu.

 

Bojan:

Teško je izdvojiti poruku, jer su „Olovne godine“ otvorene da ih svako tumači kako želi.

Neko može film da shvati kao horor, za nekog može da bude crnohumorna komedija, za mene je to socijalna drama, koja ne govori samo o raku kao bolesti, jer taj rak može biti metafora nemoći - prinuđen si da živiš tim životom koji živiš bez mogućnosti da bilo šta promeniš. Tako da smatram da film može da se posmatra kao priča o raku; o tome koliko mladih umire od njega i kako niko nije pošteđen, a može da se posmatra i sa šireg aspekta, kao život u Srbiji. 

 

 

Jovan:

Ja iskreno imam velika očekivanja. Kada sam  prvi put gledao tu grubu verziju, bio sam na ivici da zaplačem. Ja sam ipak bio na svim snimanjima, znao sam o čemu se radi, tako da mislim da će reakcije ljudi koji gledaju tu priču prvi put, biti još burnije. 

 

Maja:

Nadam se da će ljudi možda više obratiti pažnju na neophodne kontrole. Kada neko sazna da boluje od raka, u 90% slučajeva je već prekasno. Većina ljudi je svesna da to postoji, ali misle se: "Neće to mene". Nek se za 10% digne procenat ljudi koji idu na redovne kontrole i mi ćemo smatrati da smo nešto uradili.

 

Bojan:

Ocekujem da čujem utiske sugrađana nakon premijere. 

 

 

 

Svi: U planu je nekoliko projekata, koji veoma variraju žanrovski; od romantičnog filma, pa do crnohumorne komedije, horora... Sve zavisi da li ćemo uspeti da dobijemo neki budžet i kakva će nam biti novčana sredstva. Imamo u planu i rad neke dečje serije što je svakako drugačije. Ljudi nas nekako uvek povezuju sa hororom, ali mi imamo dosta priča koje želimo da ispričamo, od svakog žanra ponešto. Imamo dosta toga na umu, sada je ostalo da vidimo za koji é nam se projekat zvezde poklopiti. 

 

 

 

Svi: Nas više zanima šta će ljudi reći nakon što odgledaju film. Ovo je nešto što mi njima želimo da predstavimo, neko naše viđenje stvari, neki naš gnev i bes prema okolnostima. Sve je rečeno filmom, a mi želimo da svako ima svoje viđenje njega. 

Jedino što imamo da kažemo: Dođite da zajedno pogledamo film!