Samanta Gilice, vršačka maratonka, oborila je državni rekord u broju istrčanih maratona u jednoj godini za žene! 

 

Njen rekord je 15 maratona koje je Samanta istrčala od marta do novembra ove godine. Neki od tih maratona su bili u inostranstvu, dok su neki bili u našoj zemlji. Samanta je za naš portal rekla i da je imala ogromnu podršku sponzora iz Vršca, Beograda i Novog Sada. "Zadovoljna sam kako je sve prošlo. Iako rezultat nije bio u prvom planu, osvojeno je tri srebrne i jedna zlatna medalja. Kao kruna svega ovoga, izlazi moja prva knjiga - o motivaciji u trčanju i životu generalno".

 

Više o njenim usponima, padovima i životu, možete pročitati u intervjuu koji smo sa njom radili pre par meseci klikom OVDE.

 

 

 

 

To zapravo nisam ja počela. Svi mi koji se bavimo motivacijom smo prijatelji na fejsu. Jedna žena je bila na moru i na velikom kamenu je počela da piše. Ja sam ranije imala običaj da ispisujem želje, na primer, za rođendan bih nekome donela balon u koji su ubačene motivaicone poruke. Na taj način sam svuda ostavljala poruke, posebno kada odem na neki vrh, kao što je recimo Lisičja glava, uvek ostavim neku poruku u svesci za upisivanje. U srednjoj školi sam često drugarima iz klupe otvarala svesku na neku nasumičnu stranu do koje će taj neko tek doći. Ova žena je počela sa kamenjem i ja sam pomislila: Što da ne? Počela sam u Vršcu, što je veoma iznenadilo ljude. Zaustavljaju me ovde ljudi i pitaju da im dam neko uputstvo za to. Uputstvo ne postoji. Jednostavno je, ispišeš kamen i ostaviš ga bilo gde. 

 

 

To ti je posledica nekih spoznaja o sebi. Hajde da krenemo od toga, ne možemo nekom istinski pomoći dok sami sebi ne pomognemo. Ne možemo da budemo najlošiji đak u školi, a da savetujemo nekoga da bude dobar. Kada središ taj tvoj neki segment, ja sam evo sada, od kad znam za sebe, najsrećnija i najispunjenija. Tada jednostavno imaš potrebu da to prenosiš dalje na bilo koji način. 

 

Maratoni su me najviše promenili. Ukupno sam učestvovala na 28 maratona od 42 kilometra, što je i moja disciplina. Bila sam na još dosta trka koje nisu moje zvanične discipline. Ove godine postavljam rekord Srbije u broju istrčanih maratona. Trenutni rekord je 13, dakle meni je potrebno 14, što znači još 6 komada su mi potrebni da ostvarim taj cilj. Ukupno sam bila na nekih 45-50 trka. 

Sa maratonom sam počela tako što su mi U Herbalife-u prvo pomogli da skinem 25 kilograma. Onda sam krenula na prvi maraton i tu sam videla koliko mogu i šta mogu, a onda je krenulo i samopouzdanje. Posle toga, iz trke u trku je bilo sve veće i veće, a onda dođu i neki uspesi. Svaki dan radim na sebi. Kada dođem kući ja čitam knjigu ili gledam neki motivacioni video, ne gledam crnu hroniku. Radim na sebi i psihički i fizički svaki dan i ovo nije ništa više no proizvod toga.

 

 

Jedan od omiljenih maratona mi je Fruškogorski zato što obožavam prirodu i zato što sam tu uspela da pređem distancu od 111 kilometara, posle koje se život iz korena promeni, spoznaja o sebi, pogled na svet, sve. Svake godine prelazim ovu distancu u aprilu i obično mi treba između 28 i 33 sati za to, zavisno od vremenskih uslova. Do sada sam četiri puta za redom to uspela, a sledeće godine će biti jubilarni peti put gde bi trebalo da dobijem počasnu značku za preko 500 pređenih kilometara. Pored njega, Ljubljanski maraton mi je jedan od najlepših maratona. Osim toga, upečatljiv mi je moj prvi maraton, Novosadski, 2012. godine koji sam bukvalno slučajno istrčala, ne znajući šta me čeka. Prijavila sam se tog dana i sa 0 na 42 istrčala i bila treća. Stala sam na postolje već na prvom maratonu i to me je nekako zadržalo, taj osećaj. 

 

 

U suštini, pomažem ljudima na način na koji su oni meni pomogli. Kroz savetovanje i plan ishrane im pomažem da dođu do svojih nekih ciljeva. Nije u pitanju isključivo mršavljenje, tu ima i sportista koji hoće bolje performanse u sportu. 

Pre mesec i po dana sam dobila još jedan novi posao, tako da sam popodne vezana za kompjuter i telefon. Radim u jednoj novosadskoj firmi, povezujem firme preko računara. Pre podne mi je uvek trening, ali ne u tom nekom isključivo napornom smislu. To može da bude i neka šetnja, meditacija, breg. Volim da pravim planove i zapisujem ciljeve. Popodne sam na radnom mestu, ali se i tu, kada nema posla, kuju neki planovi za dalje, radim na sebi. 

Inače volim ceo Vršački breg zato što nema ljudi, mir je i tišina, mogu u potpunosti da se opustim i da uživam u danu onako kako ja to želim. Kad god imam vremena odem ujutru rano na Frušku goru. Budem tamo jedan deo dana i vratim se. Iako sam Vrščanka, Fruška gora mi je definitivno duboko u srcu.

 

 

To su samo predrasude. Pa ja prva bez šećera ne bih mogla da istrčim 60 kilometara, pala bih u nesvest. Bitno je dati telu ono što mu treba: vitamine, minerale, proteine, ali kada mu daš osnovno, daj mu i energiju. Iako se lično bavim zdravom hranom, to ne znači da ne jedem i ostalo. Pošto je pred maraton bitno da u organizmu ima dosta šećera kako ne bi došlo do grčeva, jednom prilikom sam tako pojela celu čokoladu od 200 grama. Na fejsbuku čak ima i slika toga kako jedem! To je zanimljivo, ono što ti očekuješ, to će se i desiti. Da sam ja očekivala negativne komentare, prozivke, provociranje, to bih i dobila. Ja sam od toga napravila šalu, tako da su takve i bile reakcije: „Ostavi mi jedan red“ i tome slično.  

 

 

Počelo je nenadano (smeh). Ta ideja je došla sama od sebe, jer sam osetila potrebu da ljudima prenesem neka svoja znanja i opažanja, a kroz pisani oblik se ne oseti ta emocija. Tako sam samo odlučila da krenem sa youtube snimcima. Ono što me u nekom datom trenutku inspiriše ili kada doživim neku promenu za koju smatram da bi ljudima mogla da pomogne, tada snimam. Za sada imam 20 snimaka, sa tim da sam počela da snimam pre nekih 2 meseca. Snimke uglavnom prati ta neka grupa ljudi koja je otvorena i spremna na promene. Oni drugi dolaze polako, ali sigurno. Ono što je takođe zanimljivo, jeste da su 75% mojih pratilaca devojke, a 25% muškarci, ipak, čast izuzecima!

 

 

Vortex je kada se dobro osećaš i kada si ono što jesi. To je jedna dobra energija koju imaš u sebi i koja ti je dovoljna da budeš srećan i fokusiran na sebe.  U bukvalnom prevodu, Vortex je vrtlog pozitivne energije. Ja bih to ipak prevela kao dobar osećaj, nešto ka čemu svi treba da težimo. Ne težimo mi u životu ni za čim, sem za tim dobrim osećajem. Mi ne želimo automobile zbog automobila, već zbog osećaja koji ćemo imati u njemu. Ne želimo dečka ili devojku zbog toga, nego zbog osećaja koji ćemo imati u toku vremena provedenog sa njim ili njom. Tako je Vortex taj vrtlog pozitivnih misli. 

 

 

Sve oko nas je energija. Mi delujemo vibracijski, a što si energetski na višem nivou, to predmeti na tebi duže stoje. Svi smo mi energetski veoma jaki magneti i privlačimo najviše metal, a pomalo i plastiku. Tako možemo čak i da proverimo kakva nam je energija, da znamo da li smo dobro ili nismo. Sa ovim sam počela takođe na fejsbuku, tako što je jedan od ljudi za motivaciju to uradio. 

 

 

Sve ono što sam spoznala imam ogromnu želju da prenosim ljudima. Sa druge strane, obožavam da pišem i još kao mala sam pisala poeziju. Tada mi je bila ogromna želja da izdam knjigu, ali tada nije bilo izdavača i to je bilo jako teško. Ovde je isto zakon privlačenja odigrao ulogu, tako što sam ja u svoj notes zapisala da će se meni izdavač javiti. Pisanje knjige sam počela upravo sa tom verom i nedelju dana nakon ispisane rečenice, javio se izdavač. Knjiga je o motivaciji u sportu, sa naglaskom na trčanje i posvećena je Hani, mojoj budućoj ćerci. Iako još ne postoji, ona me najviše inspiriše da pišem, upravo ta pomisao, šta će moje dete imati u nasleđe od mene.

 

 

Verujem u boga. Ne samo da verujem, nego jednostavno znam da postoji. Neko to naziva bogom, neko univerzumom... Poenta uverenja je da nama to uverenje služi. Možda taj bog i ne postoji, ali meni znači to uverenje da on postoji. Isto tako možda ja i nisam energetsko biće i možda se novčići lepe za mene zbog nečeg drugog, ali ja verujem da jesam i to meni znači. Samo se o tome radi. Generalno zaista verujem i u boga, univerzum i u anđele koje još izučavam. 

 

 

Moj stav o svetu danas je da je svet takav kakvim ga ti vidiš i kakav si ti. Ima svakakvih ljudi, i onakvih i ovakvih, ali ako se ti okružiš sa 50 pozitivnih ljudi koji veruju, koji rade na sebi, ti samo takve ljude i vidiš. Tebi je tad svet fantastičan, kao što je meni sada. Kada sam trčala Bukovički maraton, ja nijednog namrštenog čoveka nisam videla. Kako onda može neko da mi kaže da je svet negativan, kada ja vidim 100 istinski nasmejanih i srećnih ljudi? Svet je naše ogledalo i zato pažljivo birajte celo svoje okruženje. 

Lično u Vršcu ima ogroman broj kvalitetnih ljudi koji pokušavaju nešto da urade, ima jako puno talenata i još neotkrivenih velikih ljudi. Ipak, oni jednostavno zahtevaju podršku opštine, nekih sponzora, neko da ih primeti, vidi i podrži. Dok sam živela u Novom Sadu, njihova opština mi je redovno pomagala - opština Novi Sad, gde sam ja jedan popriličo prosečan maratonac, a ovde sam jedini. Tamo ima hiljadu sportista, a oni su meni platili ceo Atinski maraton koji nije bio jeftin.

 

To bi definitivno bila ona moja klasična parola i naziv mog youtube kanala: Nemoguće je samo ono čega smo se unapred odrekli. Mi možemo apsolutno sve. Postoji ona jedna jako dobra rečenica: Sve je u životu moguće, a za nemoguće treba samo malo više vremena. Sve što je na svetu ijedna osoba ikada uradila, možemo i mi. Zato se okružite ljudima koji će verovati u vas i gurati vas napred!