Nakon Laze Nančića, Jaše Tomića i hrabre Olge Petrov, ove nedelje gost naše rubrike biće jedan od najvećih vojskovođa XIX veka, general Đorđe Arsenijević Emanuel.

 

Rođen je 1775. u Vršcu, kao sin poslednjeg vršačkog ober-kneza Arsenija Manojlovića. Arsa je zbog svojih, ali i zasluga njegovog oca u ratu protiv Turaka 1793. dobio plemstvo i tako postao Emanuel.

 

Još kao dvanaestogodišnji dečak, Đorđe je sa svojim starijim bratom Simeonom i još 73 borca učestvovao u obrani Vršca od Turaka i već tada postaje zainteresovan za vojnički poziv. Kako navodi Dušan Belča, mladi Đorđe ubrzo nakon svoje prve bitke odlazi u Srbiju i priključuje se frajkoru (dobrovoljačkom odredu)  pukovnika Mihaljevića i učestvuje u borbama za oslobođenje Beograda. 

 

Kada je Napoleonova vojska počela ozbiljnije da napreduje prema istočnim delovima Evrope, pukovnik Mihaljevć okuplja svoje vojnike i kreće u borbu protiv Francuza. Kaplar junker Đorđe Arsenijević je i u ovim bitkama pokazao izuzetnu hrabrost; uvek u prvim redovima, ranjavan više puta, za svoje podvige dobio je brojna odlikovanja i čin potporučnika. Kratko vreme provodi u plemićkoj gardi, a već 1797. stiže u Rusiju, gde zapravo počinje njegov uspon.

 

U službi napreduje brzo. Već u sledećem ratu protiv Napoleona 1806. Đorđe komaduje vojskom pod činom pukovnika. U Borodinskoj bici bori se rame uz rame sa čuvenim ruskim general-feldmaršalom Mihailom Kutuzovim i drži odstupnicu njegovoj vojsci. 1813. car Aleksandar I ga imenuje za komandanta ruske avangarde. Njegov odred beleži brojne pobede protiv Francuza; u bici kod Lajpciga 1813. zarobljava generala Žaka Loristona, glavnokomandujućeg francuske vojske. Ubrzo nakon toga osvaja i Pariz.

 

Nakon ovog rata, Đorđe Arsenijević dobija brojna odlikovanja, imanja, kao i mesto predsednika vrhovnog vojnog suda. Međutim, voničke dužnosti su mu nedostajale, te 1826. postaje načelnik Kavkaske oblasti, gde se bori protiv brojnih pobunjenika. Naravno, taj pohod se završava pripajanjem Kavkaza Rusiji.

Njegova poslednja velika bitka odigrala se 1830. kada je sa svojih 2000 vojnika porazio 17 000 pobunjenika. Međutim, u toj borbi je zadobio tešku ranu na grudima, pa se povukao u Jelisavetograd na oporavak. Tamo je i preminuo 1837. 

 

Za života se trudio da uvek održava veze sa svojim rodnim gradom i kad god je mogao dolazio je u Vršac, naročito kada se oporavljao od rana zadobijenih u bitkama. Bio je prijatelj najistaknutijih Srba tog doba poput Vuka Karadžića i kneza Miloša, a bio je veoma poštovan i od strane vršačkih vladika. Takođe, ovaj Vrščanin je veoma popularan i među Rusima, koji su mu podigli spomenik na prilazu Kavkazu. Nismo ga ni mi zaboravili. Jedna ulica u Vršcu nosi njegovo ime.