Odmah nakon Ivana Radovića i njegovih slikarskih dostignuća, pričaćemo vam o narodnom heroju, odnosno, heroini Jugoslavije- Anđi Ranković.
Anđa Ranković je rođena 26. aprila 1909. godine u selu Izbištu, nadomak Vršca, u zemljoradničkoj porodici. Nakon završene osnovne škole u svom rodnom mestu, zajedno sa sestrom Danicom odlazi u Vršac gde završava nižu gimnaziju. Već se tokom školovanja priključuje se revolucionarnom omladinskom pokretu. Takođe je bila i polaznik kursa esperanta, koji su pohađali ostali omladinci željni promena. Zbog nedostatka materijalnih mogućnosti za nastavak školovanja, posle gimnazije Anđa Ranković se seli u Beograd sa bratom Isom i zapošljava u industriji zavesa i tepiha- "Jelorimerk a.d."
Odmah nakon dolaska u Beograd, uvidela je sve teškoće jednog radnika, što joj je dalo podstrek za borbu. U to vreme se u radničkom pokretu vodila borba između raznih struja, a u vladi između partija. Zajedno sa bratom je 1928. godine primljena u KPJ, Komunističku partiju Jugoslavije. Već sledeće godine dolazi do uvođenja Šestojanuarske diktature, pa sledi obračun policije sa svim protivnicima režima, među kojima je bila i Anđa. Ona biva uhapšena i proterana u rodno mesto na dve godine.
Iako je i tad bila pod oštrom prismotrom policije, nastavila je svoju političku aktivnost. Baš tada je u Izbištu postojala jaka partijska organizacija pod vođstvom Žarka Zrenjanina Uče, koji je sledeće, 1930. godine, izabran za sekretara KPJ-a za Vršac. Po isteku kazne, Anđa se vraća u Beograd i zapošljava u fabrici "Moravija" na Zvezdari. Već iskusna, ona se aktivno posvećuje partijskom radu među tekstilnim radnicima, kao i organizaciji "Crvena pomoć" u kojoj je prikljupala hranu, odeću, obuću i druge vidove pomoći za uhapšene revolucionare i njihove porodice. Tako je upoznala i Darinku Ranković, majku svog budućeg supruga Aleksandra Rankovića, koji je na bio na robiji od 1929. godine.
Njena aktivnost nije ostala neprimećena od strane radnika, ali ni od strane policije. Ona ponovo biva uhapšena 1934. godine i tada je u zloglasnoj "Glavnjači" strahovito muče. Čak ni hapšenje brata Ise nije pokolebalo ovu mladu heroinu, koja ostaje dosledna sebi i ne priznaje ništa. Zbog nedostatka dokaza, policija je primorana da je pusti i protera nazad u Vršac. Ipak, ona se ne zadržava ovde, već odmah ide za Beograd gde se opet zapošljava, ovog puta u Zemunskoj tekstilani.
Aleksandar Ranković izlazi sa robije 1935. godine kada se i upoznaje i venčava sa Anđom, u Vršcu. Sele se na Pašino brdo, a Aleksandar postaje član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Čak i sama Anđa je u toku 1937. i 1938. godine bila član Komisije za rad među ženama pri KPJ-u za Srbiju. Iste godine, ona zajedno sa još 30 komunista opet biva uhapšena. Ovog puta im pomaže dr Ivan Ribar i oslobađa ih iz zatvora na Adi Ciganliji, gde su bili smešteni.
Sa radom u Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), Anđa Ranković kreće tokom leta 1941. godine. Učestvovala je u priremi i organizovanju mnogih sabotaža i diverzija. Jedna od njenih najvećih akcija bilo je spasavanje supruga iz zatvorske bolnice 29. jula. Nakon velikog hapšenja KPJ-a u Beogradu, ona beži u Užice gde se nalazio i Aleksandar Ranković, član vrhovnog štaba NOPO Jugoslavije.
U Užicu je nastavila sa svojim radom, posebno se zalažući za podizanje kulturnog i političkog standarda žena. Ovo ipak nije dugo trajalo, jer je pri padu Užičke republike Anđa bila primorana da se povuče u Sandžak. Od tada pa sve do kraja januara 1942. godine ona boravi u Novoj Varoši, gde se stvaraju uslovi za prve partizanske brigade. Prilikom nove ofanzive, morala je da se povuče u Bosnu, gde je formirana Druga proleterska udarna brigada, 1. marta 1942. godine u Čajniču. Iako je tada ponuđena pozicija da u Štabu brigade bude partijski instruktor, ona ipak odlučuje da bude u četi sa borcima.
U jednoj od borbi Četvrtog bataljona, 11. juna 1942. godine, stradalo je 32, a ranjeno 23 boraca, među kojima su bile i četiri žene. Jedna od njih, u svojoj 33 godini, bila je i naša Anđa Ranković, koja je stradala pored mitraljeza, pokušavajući da zaštiti odstupnicu svojim borcima. Iako je znala da će umreti, pokazala je izuzetnu hrabrost i prisebnost, sama je zaustavila grupu neprijatelja. O njenoj smrti, preživeli borci su pričali: "Silna je bila i pribrana. Išla je ispred svih nas i samo govorila: "Napred drugovi!"
Anđa Ranković je narodnim herojem proglašena 6. juna 1953. godine.
