Na današnji dan 1999. godine, Unesco je proglasio Svetski dan poezije, pod sloganom “Dijalog među civilizacijama posredstvom poezije". Namera je da se promoviše čitanje, pisanje i objavljivanje poezije, koja je konkretni izraz ljudskog duha.
Poezija nije samo predmet časova književnosti, već i način iskazivanja emocija. U srednjem veku, koji je krivac za svu romantiku s kojom se susrećemo u najromantičnijim filmovima, recitovanje poezije bilo je način udvaranja.
Ovo je savršen dan da pročitate bar jednu pesmu ili napišete u njoj ono o čemu razmišljate, a možda i da osvojite nekoga ko vam je zapao za oko!
Sami se uvek nađu
Samo moja.
Toliko je moja, da ja do sada ništa što je moje nisam imao više.
Kako me samo pogledom miluje očiju njena boja.
Čujem svoje ime i dok mi u zagrljaju zaljubljeno diše.
Samo moj.
Toliko je moj da do sada ništa što je moje nije bilo tako važno.
Moj je dokle god me ljubomorno čuva i pogledom izaziva boj.
Moj je i dok se ljuti I dok me grli snažno.
Njen sam.
Toliko sam njen da tražim u tuđim očima dom svoj.
Čak toliko da bih mogao noćima da tražim i ipak ostanem sam.
Njen sam i kada misliš da sam tvoj.
Njegova sam I sada.
Toliko sam njegova da ljubiti druge ne znam.
Čak toliko da ne vidim svoju lepotu od već izbledelog jada.
Njegova sam i kada poželim drugom da se predam.
Pričam o nama.
Čak I kada je samo nemo gledam.
Priznajem,raduje me što je sama.
Nisam spreman da nas nema, još uvek je ne dam.
Pričam o nama.
Čak i kada mu okrenem leđa.
I kada svetlost njegovu vidim i kada sve mi je tama.
Nisam spremna da nas nema,
njegovo me odsustvo vređa.
Ćutim o njoj.
Ćutim, jer ne poznajem joj glas.
Ne čujem joj reči u u buci toj.
Mada i dalje nikog drugog ne čujem osim nas.
Ćutim o njemu.
Ćutim, jer ne poznajem mu ruke.
Ove siluete nisu nalik njemu.
Vrati se, magijo, nestaćemo od realnosti puke!
Videćemo se mi još.
To vrlo dobro znam.
Videćemo se kada izgubi se u nama ovaj trag besan, loš.
Jer u bajci svakoj viđeno je već da sama uvek nađe onog ko je sam.
Zorana Tomić
