Jedna od najtragičnijih slika koja je obeležila događaje naše istrorije u Drugom svetskom ratu, jeste svakako streljanje Srba koje su izvršile nemačke okupacijske snage 19., 20. i 21. oktobra 1941. godine u okolini Kragujevca, a događaj je nazvan „Kragujevački oktobar“. Krvavi pir trajao je tri dana, ali najmonstruoznije masovno streljanje izvršeno je u Šumaricama, kada su nemački vojnici izveli na gubilište učenike od petog do osmog razreda, 21. oktobra. 1941. godine. Ove godine na današnji dan održava se „Veliki školski čas“, komemorativna manifestacija u znak sećanja na ovaj događaj, u Kragujevcu, kraj spomenika „Peto tri“, u spomen - parku „Šumarice“. Danas se obeležava sedamdeset pet godina od ove tragedije, u kojoj je stradalo oko tri hiljade ljudi, pa tim povodom napravićemo mali osvrt, i na trenutak se naći u Šumaricama.
Duboko potresena ovim događajem, srpska pesnikinja Desanka Maksimović, te iste godine, ovekovečila ga je pesmom „Krvava bajka“. Krvava bajka postala je sinonim za katastrofu koju su doživeli Srbi, kao i za ponos koji osećamo prema našem narodu. U Šumaricama počivaju uspomene na njih, neizbrisivo osećanje bola, ali i ponosa.
U njenim stihovima utkana su jaka osećanja, emocije i jak rodoljubiv osećaj. Takođe, u pesmi počivaju duše naših predaka koje su sa sobom poneli sve traume doživevši streljanje tog dana, izvršeno kao odmazda za deset ubijenih nemačkih vojnika, koji su poginuli tokom borbe, i dvadeset šest ranjenih. Sama činjnica da su stotine učenika dala svoj život za otadžbinu, ovoj pesmi daje dah večnog osećanja istorije. „Krvava bajka“ kao da je opipljiva, živa, i zaista, kada čitamo pesmu imamo utisak da prisustvujemo tragediji koja je zadesila naš narod. Kao da možemo da osetimo ono što su oni osetili, čak i sam čin streljanja. To budi jako istorijsko, patriotsko osećanje u čitaocu.
Još jedna činjenica koja izaziva jezu, ali i ogorman ponos, jeste da je direktor škole, Milivoj Pavlović, odbio milost okupatora, hrabro podelio sudbinu svojih đaka, i mirno krenuo na „večno boravište“. Deca su iz školskih klupa otrgnuta i poslata na gubilište do kojeg su išla, prema pesmi Desanke Maksimović, držeći se za ruke, mirno, „kao da smrt nije ništa“. Dok su zajedno ležali na kragujevačkom, krvavom tlu, žrtve su svojom krvlju ispisale istoriju, i tog dana prekinuto im je svako nadanje, sanjarenje, mašatanje. Jednom rečju, prekinut im je život. Dvadeset prvi oktobar ostao je zauvek urezan u našu istoriju. Njega ispisuju izgubljeni životi, nedovršeni domaći zadaci, ostavljene prazne klupe, neobrisana tabla, nedočekana matura...
Posle ovog strašnog dana, nemačka surovost objavila je sopštenje u kojem je navedeno da je zbog kukavičkog i podmuklog napada (?!) Srba na nemačke vojnike pogubljeno, za svakog poginulog vojnika sto ljudi, a za svakog ranjenog pedeset. Preživeli Kragujevčani su ovim saopštenjem još više poniženi, njihov život je potpuno degradiran.
Desanka Maksimović, jedna od najplodnijih srpskih pesnikinja, rodila se 1898. u Divcima, okolini Valjeva. Njen književni opus je izrazito bogat. Bila je i pisac za decu, a bavila se i prevođenjem sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je preko pedeset zbirki pesama, a 1941. godine iz njenog pera nastala je i „Krvava bajka“, kojom je sprečila da uspomena na krvavi oktobar nestane.
