Jedno od najkontraverznijih dela, delo koje i danas, 75 godina nakon objavljivanja izaziva velike polemike, Kamijev „Stranac“ zauzima visoko mesto u književnosti, ali i u filozofiji. Nastao je po pricipima filozofije apsurda, po kojima postoji nesklad između jedinke i društva, a sam naslov upućuje upravo na to.

Najvece priznanje dobio je 1957. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu za književost, a ove godine obeležava se 60. godina od tog događaja, stoga cemo malo zaviriti u „Stranca“, kao u njegovo najznačajnije delo.
Glavni junak, Merso okarakterisan je kao hladnokrvni ubica, kao ravnodušna osoba koja ne mari ni za koga. Međutim, on je od onih likova koji su često pogrešno protumačeni. Vec prva rečenica u romanu privlači pažnju: „Mama mi je danas umrla. Ili juče. Ne znam“ Zaista, šta misliti o čoveku kojem je svejedno kada mu je majka umrla, i koji odmah nakon njene sahrane ide u bioskop. Međutim, sama reč „mama“ upućuje na dublje značenje od reči „majka“, na prisniji odnos. To je samo njegov način da pokaže emocije, a ujedno i jedini. Kada je dalje Mersoov odnos sa majkom u pitanju, još jedna činjenica koja privlači pažnju, i koja je još jedan izraz Kamijevog poetičkog načela, jeste to da Merso ne plače na sahrani svoje majke. On je time odstupio od društvenih normi, od okoline koja ima svoja nepisana pravila. Tako je on osuđen od okoline, ljudi, i uopšte sveta koji ga okružuje. Tu se jasno vidi filozofija apsurda, Kamijevo fundamentalno načelo – nesklad i nerazumevanje pojedinca sa mnoštvom. Merso nije plakao na sahrani svoje majke, jer je za njega to licemerno. Uopšteno, na većinu ljudi on gleda kao na licemernu paradu, jer se ne ponašaju u skladu sa svojom licnošću, vec onako kako okolina zahteva od njih. On ne iskazuje svoje emocije, osećanja, čuva ih za sebe jer smatra da je to nešto intimno, nešto što treba čuvati u sebi, i za njega je svako javno ispoljavanje emocija licemerno. Upravo iz tih razloga se on ponaša tako, izgleda hladnokrvno, nemoralno i bezdušno. Zato on postaje stranac svima. Postaje stranac jer je iskren. Sa druge strane i ti ljudi su stranci za njega. Sada to predstavlja začarani krug, krug u kojem vlada borba dobra i zla.                                                                      U odnosu sa Marijom, svojom devojkom, takođe se ogledaju Kamijevi poetički stavovi protkani apsurdom. Svejedno mu je da li će se oženiti njome. Ipak, on voli Mariju. Prija mu njeno društvo, oduševljen je njenim rukama i kosom. Kada se rastane sa njom, oseca nelagodu: „Tada sam se okrenuo u krevetu da bih osetio na jastuku miris soli koji je ostavila Marijina kosa i spavao sam do deset sati.“ Dakle, Merso voli Mariju, ali na svoj način. Nikome ne pokazuje emocije, pa ni njoj. Takođe, i Marije se seti svaki put kada mu je teško. Apsurd se ovde ogleda u njegovoj ravnodušnosti.
Merso je marioneta društva, okoline koja ga okružuje. Zato se on ponaša tako. Upravo se tu ogleda Kamijev apsurd, a jedna rečenica u romanu je ključna:
„Krojili su mi su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: Pa ipak, ko je ovde optužen? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!“
Ona opisuje društvo koje ga okružuje, nesklad koji vlada među njima, a koji počiva na osnovnim tezama Kamijeve poetike, filozofije apsurda.
Nesklad izmedu društva i jedinke najbolje se vidi u Mersoovom odnosu sa porotom u sudnici i sveštenikom.

Možda jedan od kljucnih momenata u Mersoovom životu je ubistvo Arapina. Kada se postavi pitanje ovog zločina, otvaraju se i mnoga druga pitanja, kao što su: da li je ubistvo planirano ili je učinjeno iz afekta? Da je njegova ličnost cudna, dokazuje i to da je on ubio sunca. Izritiralo ga je sunce, tj. smetao mu je odsjaj koji se odbijao od noža. Ali, ako je ubistvo učinjeno iz afekta, zbog čega je ispalio četiri hica? „Bilo je to ono isto sunce kao onog dana kada sam sahranjivao mamu, i, kao i tada, bolelo me je čelo, a svi damari na njemu udarali su mi pod kožom u isti mah.“ Apsurd je ovde očigledan. Čovek ubija zbog sunca (?), i to mu je važije od ljudskog života. To je zapravo i načelo poetike apsurda. Međutim, ponovo treba obratiti pažnju na vanknjiževne činjenice. To je bilo ubistvo iz afekta, kao neka vrsta samoodbrane, odbranio se od takvog društva, a time je pokušao da uspostavi nesklad sa svetom. Merso je bio svestan šta okolina misli o njemu, svestan je da u svima izaziva gadenje, cudenje. To je u njemu izazvalo bunt i zato izvršava ubistvo. Inat je proradio, i samim tim što je znao šta njegova pojava izaziva u drugima, hteo je to i da dokaže. Zato on ubija. Ne želi da se ponaša onako kako drugi to zatevaju od njega, ne podnosi autoritet drugih ljudi. On je upravo iz tih razlog iskren. Iskren je jer se ponaša u skladu sa svojom licnošcu. Ali, sa druge strane, iz tih istih razloga je osuđivan od okoline. Oni u njemu vide hladnokrvnog ubicu, bezdušnu osobu koja ne voli svoju majku, osobu koja svojim ponašanjem izaziva žaljenje i još veći pad u tuđim očima. Još više izaziva čuđenje kada mirno prihvata smrtnu kaznu u zatvoru. On je tako postupio zato što je njegovo suđenje otišlo u skroz drugom smeru. Više mu se nije sudilo zbog ubistva, već zbog njegovog ophođenja prema majci. Merso shvata da nema svrhe više da se bori protiv takvog okruženja, i odustaje. Po njegovom mišljenju je život apsurdan, obesmišljen. Smisao sveta i egzistencije uopšte, ne postoji. Sva ta pravila koja mu društvo nameće su besmislena. Ona su besmislena, a ne svet. Društvo, ustvari u njemu budi sve te negativne osobine koje izazivaju loše i pogrešno mišljenje o njemu. Okolina u njemu budi bunt.

Alber Kami rođen je 7.11.1913. u Alžiru. Bio je filozof, novinar, pisac i jedan od utemeljitelja filozofije egzistencijalizma i apsurda, kojeg je na velika vrata uveo u književnost. Najznačajnija dela su mu: Mit o Sizifu, Srećna smrt, Stranac, Kuga, Pad..

U prethodne dve nedelje sistematizovali smo običaje u vezi sa rođenjem i svadbom. Kao treći prelomni trenutak, ujedno i poslednja etapa životnog ciklusa jeste smrt. Sada ćemo pažnju malo više posvetiti običajima oko sahrane, i svim ritualima koje ona iziskuje.

Pre svega, ako se zna da će pokojnik umreti, a neko u tom trenutku spava, on se mora probuditi jer je san stanje slično smrću, i verovalo se da ako se pokojnik „sretne“ sa snevačem, umreće i on. Kao što se novorođenče, nevesta i mladoženja moraju kupati, tako se kupa i pokojnik, da bi se sa njega skinuo sloj koji je imao dok je bio na ovozemaljskom svetu. Onaj koji kupa pokojnika kasnije se i sam morao okupati da bi iz njegove ruke, kasnije rasla pšenica. Kada osoba umre prekrivaju se sva ogledala, jer se u tradicionalnoj kulturi Srba verovalo da duh pokojnika može da uđe u ogledalo, i tako ostane u kući. Bitno je bilo i da se pokojnik u kovčeg spusti sa nogama okrenutim ka severu. Takođe, u tradicionalnoj kulturi Srba bio je običaj da žene iz porodice pokojnika prave lutku sa njegovim likom koja se svakodnevno pere i oblači, dve i po godine ako je muško, i dve godine ako je žensko, a zatim se odnosi na grob. Na sahrani je bio običaj da se igra „kolo naopako“. Naopako je jer se igralo u suprtonom smeru od onog za veselje. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih. U Timočkoj Krajini postojao je paganski običaj da se na sahranama pevaju svatovske pesme, umesto tužbalica. Kod Starih Slovena postojao je običaj da se na sahranama gađa strelom, a ko pogodi dobija imovinu pokojnika. Smatra se da duša pokojnika luta još četrdeset dana nakon smrti. To je krizni period, koji postoji i u rođenju i u svadbi. One duše koje se teško odvajaju od svog tela su nečiste, i to su osobe koje nisu umrle prirodnom smrću, ili ako celokupni obred sahrane nije izvršen kako bi trebalo. Nakon sahrane sprema se jelo koje se jede za dušu pokojnika. U Vojvodini se naziva daća, a u ostalim delovima Srbije pomama. Nekada se može desiti da se svi običaji i rituali oko rođenja, svadbe i sahrane ne izvedu kako treba, pa tada može doći do posledica. Kada je reč o sahrani, ako se ne izvede kako pravila nalažu desi se da se duša „povampiri“. Posle tih četrdeset dana, smatra se da se duša odvojila od tela potpuno, da se smirila i da je potpuno prešla u „drugi svet“, tačnije da je prošla kroz obred prijema. Posle četrdeset dana, ponovo se sprema daća za dušu pokojnika i obilazi mu se grob. Postoji običaj da se ispred groba postavlja klupa, kao izraz poštovanja prema pokojniku. Zatim, bio je običaj da se pored groba nađe i bunar, iz kojeg se pila voda za dušu pokojnika.

Svi ovi rituali oko sahrane, kao i verovanja, postoje i dalje u našem narodu, a posebno je prisutno prekrivanje ogledala, kao i daća ili pomama.
Običaji i oko rođenja, i oko svadbe, kao i oko sahrane, iako nisu u potpunosti prisutni, ipak su zadržali svoje osnovno značenje. Oni predstavljaju kult našeg naroda, i čuvanje tradicije.

Jedan od naših najvažnijih pisaca 20. veka, Ivo Andric, dao je veliki doprinos našoj književnosti, a do vrhunca ju je podigao kada je napisao svoje najznačajnije delo, „Na Drini ćuprija“. Zahvaljujući ovoj knjizi dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, u Stokholmu, a 10. decembra se obeležavala pedesetpetodišnjica od ovog važnog događaja. Tim povodom, posvetićemo nekoliko redova našem velikom piscu, kao i samoj dodeli nagrade.

Ovaj neprikosnoveni pisac, pored svojih velikih dela, ostao je upamćen i po značajnom gestu. Naime, 17.5.1962. godine obratio se pismenim putem Savetu za kulturu Bosne i Hercegocine, gde izražava želju da materijalni deo nagrade pokloni bibliotekama Bosne i Hervegovine: „Želim da obavestim Savjet za kulturu Narodne Republike Bosne i Hercegovine da sam odlucio da Narodnoj Repuplici Bosni i Hercegovini poklonim pedeset odsto iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade. Moja je želja da se ova sredstva upotrebe za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine.“ Međutim, posle nekoliko godina, i preostali iznos donirao je u iste svrhe.

Besedom "O priči i pričanju" se na originalan način zahvalio na ovom priznanju: ...Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."

Andric je oduvek bio opsednut i ocaran mostovima. Smatrao je da svaki most nešto važno simbolizuje, te je on postao lajtmotiv njegovog opusa. Gotovo da postoji u svakom njegovom delu, ali kulminira u romanu „Na Drini cuprija.“
Roman, pored svoje važnosti, postao je i sinonim za srpsku književnost.On obiluje legendama, koje su vrlo značajne za razumevanje samog dela, deskripcijom samog mosta, kasabe i ljudi u njoj. Oni zajedno „rastu“, proživljaju sve, i „trpe“. Srasli su, i gotovo da se kasaba ne može pomenuti odvojeno od ljudi u njoj. Pored veoma bogatih i detaljnih opisa, roman obrađuje i široko vremensko razdoblje od četiri veka – od 16., kada je Mehmed paša Sokolovic izdao nalog za početak gradnje mosta, pa do Prvog svetskog rata. Takode, pažnja je posvećena i istorijskim činjenicama, likovima i situacijama: danak u krvi, Prvi srpski ustanak, ulazak Austrije u Bosnu 1878. godine, balkanski ratovi, i mnogi drugi. Tako se u romanu prepliću istorija i fikcija, što mu daje posebnu notu.
Tema romana eksplicitno je iskazana u samom delu: „Stoga je priča o postanju i sudbini mosta, u isto vreme i prica o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj.“

Ivo Andric rođen je u Dolcu, 9. 10. 1975. godine, a umro u Beogradu, 13.3.1975.  U Dolcu, kod Travnika rodio se sticajem okolnosti, s obzirom na to da mu je majka u to vreme boravila kod rođaka. Budući da mu je otac rano umro, samohrana majka Katarina svog sina je dala muževljevoj sestri na čuvanje u Višegrad, koji je postao njegov grad detinjstva, stvaranja, uspomena i svega što donosi život. Najvažnija dela, pored „Na Drini ćuprija“ su: „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“ i mnoga druga.

Prošle nedelje pisali smo o starim srpskim običajima u vezi sa rođenjem, a sada, kao što smo i obećali, navešcemo najzanimljivije običaje koji su pratili svadbu, drugi najznačajniji momenat u životu individue.

Svadba je podrazumevala određene rituale, u kojima su svi članovi porodice imali određenu ulogu. Najvažniju ulogu u ovom običaju ima nevesta, i ona je centar. Ona je ta koja može da stupi u kontakt sa „višim silama“, da ih umiri, ali i da preko magije komunicira sa drugim svetom. Najpre, u svadbenim ritualima postoje muška i ženska kuća. Ženska kuća je tama, tuga, jer ona gubi jednog člana. Za njenu kuću je bitna slike bašte i cveća. Bašta je prostor gde devojka provodi svoje devojačke dane. Negujući cveće, ona na taj način neguje i svoju sudbinu. Kada se uda, devojka se odvaja od bašte i vrta, ali ne i od cveća. Cveće ima posebnu ritualnu ulogu na svadbi, ali i posle nje, kada ona prede u muževljevu kuću. Sa sobom nosi cveće, koje po narodnom verovanju treba da joj pomogne pri ritualu prijema, i uklapanja u novu kuću i zajednicu. Kao i za rođenje, i za svadbu je bitan bosiljak, kao i ruzmarin. Sva ova bilja imaju apotropejsko dejstvo (zaštitničko dejstvo; deluje protiv uroka), i tako je devojka direktno vezana za kult bilja, a samim tim i za kult plodnosti. Devojku su u narodu često poredili i sa ružom. Ona je omeđena ovim granicama, i u trenutku kada ona zađe izvan njih, predstavlja potencijalnu opasnost po okolinu. Kuća je prostor za koji je devojka vezana, a kada izađe iz svoje kuće, ona prelazi u drugi svet, tačnije u mušku kucu. Muška kuća je suprotna od devojačke. Tu kuću simbolizuje kamen, metal i materijalno.

Kada se devojka uda, njena porodica je tada za nju više ne postoji. Ona sada ima drugog oca i drugu majku, i upravo zato je devojka morala da plače na svojoj svadbi. To je bio ritual koji se nije smeo preskočiti da bi ceo obred bio uspešno izveden. Kao i u obredu rođenja, i u svadbenom se mlada morala kupati. To se radi da bi se očistila od nečistih sila. U ovaj ritual uključen je i mladoženja, jer se kupa i on. Da bi mladoženja došao do mlade, mora da prođe kroz razne prepreke. On mora da se dokaže da je dostojan devojke, i da je zreo za ženidbu. Verovalo se da mlada mora da pogleda mladoženju kroz prsten kada on dolazi po nju, jer krug ima apotropejsko dejstvo. Kada devojka krene iz svoje kuće, ona sa sobom nosi sanduk, i to na neki način predstavlja malu kuću, njen život i utrobu.

U trenutku kada prelazi iz svoje kuće u muževljevu, nalazi se u liminalnoj fazi, i tu je najnebezbednija, jer ne pripada više ni svojoj, a ni drugoj kući. Svatovi treba da pređu preko gore i polja, kao htonskih prostora (prostor gde počivaju demonske sile, nečiste sile). Ako bi prešli ove htonske prostore smatralo se da je svadba uspešna. Polje je moguće savladati. To je mesto susreta dveju svadbe. Ako bi se svadbe susrele, mlade bi morale da daruju jedna drugu. Na polju se nalazi drvo narandže od kojih mlade prave darove. Gora je izrazito htonski prostor. Ovde počivaju vile i gradovi. Kada se prelazi preko gore mora vladati apsolutna tišina, kako se nečiste sile ne bi probudile. Goru je nemoguće ukrotiti, i to je mesto za isterivanje nečistih sila. Moguća je i smrt neveste u gori.

Nevestina majka takođe ima bitnu ulogu. Ona je ta koja treba kćerki da pruži blagoslov, kako bi čitav obred bio uspešan. Ako majka umesto blagoslova, kćerki uputi kletvu, smatra se da je svadba neuspešna, i tako je obredni ritual narušen. Tokom prelaska svatova, na čelu je barjaktar, i on je taj koji mora da zaštiti mladu. Kada se svatovi približe mladoženjinoj kuci, kum je taj koji ide ispred svatova kako bi mladoženjinoj majci najavio dolazak. Na taj način, buduca svekrva zna da je svadba uspešno obavljenja i da je htonski prostor bezbedno pređen. Međutim, krizni period, period prelaza ističe tek posle četrdeset dana. Mlada je morala da nosi kapu, Smiljevac. Za tih četrdeset dana nije smela da je skine, i morala je veoma da pazi da joj ne bi spala sa glave. Ako bi joj spala, značilo bi da nije dostojna te kuće.

U određenim situacijama, može se desiti da mlada ili mladoženja umru u periodu između veridbe i svadbe. Pošto se ciklus obreda ne sme ni u kom slučaju prekinuti, svadba, tačnije svi rituali oko svadbe, moraju se obaviti do kraja, bez obzira na smrtni slučaj. Tada se pokojnik sahranjuje u venčano odelo, a sahranu prati muzika i svadbene pesme. Na čelu povorke nosi se voćka, koja ima jako bitnu ulogu u „posmrtnoj svadbi“. Ta voćka je morala biti išcupana iz korena jer se verovalo da se duša posle smrti seli u drvo.

Običaji oko svadbe vremenom su iščezli, kako se civilizacija dalje razvijala, ali postoje i oni koji se i dalje čuvaju. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj u vezi sa svadbom, napišite ga u komentaru.

Srpski narod poznat je po veoma bogatoj kulturno – obrednoj praksi, po raznim običajima koji se prenose kroz generacije, koji se poštuju i predstavljaju našu kulturu. U svakoj epohi postoje određeni običaji, obredi, koji su vremenom evoluirali, ali su u svojoj biti zadržali prvobitno značenje. Kao najvažniji običaji mogu se okarakterisati običaji u vezi sa tri presudna momenta života za svaku jedinku – rođenje, svadba i smrt.
Istraživali smo naše stare običaje, stoga ćemo napraviti pregled najzanimljivijih koje ćemo objavljivati svake nedelje u delovima.

Kada je u pitanju rođenje, kao jedan od najvažnijih trenutaka života, to podrazumeva da se osoba odvaja od jednog sveta i prelazi u drugi. U tradicionalnoj kulturi Srba ovaj događaj je iziskivao i određene rituale koji su bili strogo poštovani. Bitno je da se žena porađa van kuće, daleko od ostalih ukućana. Čak iako se porađa u kući, mora biti u nekom izolovanom delu. Posebno muškarci nisu smeli da budu prisutni, jer se verovalo da donose lošu sreću. Takođe, žena nije smela da pusti glas na porođaju, jer je to, po srpskom narodnom verovanju loše uticalo na muškarce. Uz ženu je morala da bude prisutna druga žena koja je već prošla kroz sve to, i ona je predstavljala ritualnog vodiča. U vodu, u kojoj se kupa beba stavlja se bosiljak da bi se očistila od nečistih sila, bob da se rodi muško dete, a luk da dete bude zdravo. Status novorođenčeta je nedefinisan, on prelazi iz htonskog u ovozemaljski svet. Odmah potom, babica ga oblači u očevu košulju, i u njoj bi ostajao tri dana. Ako je dete žensko, onda se oblači u majčinu košulju koju je majka nosila i na venčanju i na porođaju. To je, tzv. „darovna košulja“. Ona je imala veoma važnu ulogu u obredu oko rođenja deteta, prvenstveno zbog svog apotropejskog dejstva (Zaštitničko delovanje, štiti od uroka). Verovalo se da muško dete treba poviti u očevu košulju da bi nasledilo njegovu slavu, a žensko u majčinu da bude poslušna i pokorna. Prvih četrdeset dana je krizni period. Čim se žena porodi, u kuću dolazi druga žena i donosi joj povojnicu ili mali kravaj. Ta žena mora da ima decu i da bude u srodstvu sa porodiljom. Nakon što se žena porodi pevaju se pesme u krugu porodice. To su pesme na babinama i uspavanke, koje se razlikuju samo po vremenu u kojem se izvode.

Babine su period do četrdeset dana po rođenju deteta, i tada su po narodnom verovanju delovale babice – demoni. To su tri ili sedam ružnih žena odevene u crno. One su nevidljive, dolaze noću i pokušavaju da naškode detetu.
Za razliku od njih, suđenice du dobre. One se zamišljaju kao tri žene, lepe, mlade. One dolaze prve tri noći, a treća noć je najbitnija. Tada najmlađa suđenica donosi konaču odluku. Dete su tada oblačili u očevu košulju, tačno u ponoć. Ta noć je bitna jer se u toku nje beba vezivala za rod i duhove predaka.

U uspavankama se peva o smrti majke ili pomajke, žene koja je prva dojila dete, a vreme kada se izvode je od rođenja deteta do treće godine njegovog života. U uspavankama se eksplicitno govori o osobi koja peva. One imaju pripev „buji, paji, nini, nuni, nuna“. U nekim verovanjima, majka oblači detetu košulju zbog uroka. Pljuvačka je nečista, i pre se u tradicionanoj kulturi Srba verovalo da majka, kada izvodi dete u spoljni svet, namaže ga pljuvačkom po „kriznim delovima“, kao što su zglobovi, vrat, lice, da bi ga nečiste sile shvatile kao nekoga svog.

Sledeći običaji vezani za rođenje deteta su krštenje i strižba. Krštenje je davanje imena detetu, i tada dete postaje individua, osoba za sebe. Krštenje se vrši osam dana po rođenju deteta ili druge nedelje života. Sve dok dete nije kršteno, ne sme se ljubiti, jer se smatra nečistim. Krštenje zapravo i jeste „isterivanje“ zlih sila. Najveću ulogu ovde ima kum. On sa sobom nosi sveću voštanicu, struk bosiljka i platno za košulju. Platno koje se koristi na krštenju naziva se kumovska košulja. Posle krštenja, kum daruje dete, a detetova majka daruje kuma i njegovu porodicu. Kum se smatra da je veza između Boga i deteta. On je ritualni vodič i njegova reč je glavna, kao i blagoslov, da bi se dete u potpunosti vezalo za ovaj svet.

Strižba se izvodi se na pragu, kao htonskom prostoru, koji predstavlja granica između dva sveta. Uglavnom se izvodi oko prve godine detetovog života, ili u neparnim godinama, jer je neparnost pozitivna. Morao je biti ponedeljak, sreda ili nedelja. Strižbu vrši kum, on je u tradicionanoj kulturi Srba naziva i „šišani kum“. Dete je tokom ovog rituala moralo da plače, da bi se vezalo za ovaj svet. Kum detetu daruje kapu, koja ima apotropejsko dejstvo. Kosa se nikada ne šiša pre ovog rituala, jer se smatralo da je strižba zapravo prinošenje žrtve. Ovaj obred je arhaičan. Tek posle krštenja i strižbe smatralo se da je dete prešlo kriznu fazu, i da je potpuno vezano za ovaj svet.

Ovi običaji predstavljaju kult našeg naroda, a neki od njih se i dalje mogu sresti u određenim delovima Srbije. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj, ostavite u komentaru.

Postoji veoma mudra izreka da knjige menjaju život. Zaista, koliko puta u životu smo se susreli sa junakom nekog dela, poistovetili se sa njim, zabrazdili u njegov život do te mere da smo poželeli da ga oživimo? Takva dela ostavljaju u nama duboke tragove, menjaju nam pogled na svet, na određene životne situacije. Stoga želimo da damo prikaz nekoliko knjiga koje bi svaki ljubitelj književnosti trebao da pročita. 

"Dobra knjiga može da pokrene stvari, da ih popravi, da bude kontrast svetu. Jer, kad čovek piše on ističe vrednosti i time doprinosi da bude više istine, a manje laži."
Mario Vargas Ljosa

Žoze Saramago, „Udvojeni čovek“
Kako biste reagovali kada biste saznali da na svetu postoji osoba koja je identična vama? Osoba sa kojom vam se podudaraju fizički izgled, datum rođenja, pa čak i najsitniji detalji? Saramago, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, pred čitaoca postavlja egzistencijalno pitanje: Šta biste učinili kada biste shvatili da ste duplikat, samo nečija bleda kopija? Kroz ovaj sjajni triler prepliću se sudbine dva muškarca, naizgled nespojiva – Tertulijana Maksima Afonsa, profesora istorije, i Antonija Klara, poznatog filmskog glumca. Posle poražavajuće činjenice da je jedan od njih kopija drugog, počinju razne spletke, osvete koje će ići toliko daleko da će u svoju diplopiju uvući i druge živote. Ovaj portugalski književnik koristi pramotiv dvojnika koji nam je pojavljuje 1700. godine pre nove ere u „Epu o Gilgamešu“, zatim u relalizmu, u „Dvojniku“ Dostejevskog, pa se prenosi do savremenog sveta kroz alegoriju u „Udvojenom čoveku.“

Momo Kapor, „Una“
Ova intrigantna knjiga, svojom provokativnom temom ruši tabue društva. Erotsko - ljubavna priča između mlade studentkinje novinarstva, Une, i njenog profesora Mišela Babića. Kapor, naš veoma svestran pisac, slobodno opisuje svaki ljubavni momenat Une i profesora, a u isto vreme, kao skrivena nit, celim delom provlači se ona nota emotivnosti. Naizgled nemoguća ljubav se ostvaruje, dolazi do vrhunca, a onda pada na izdaji. Veoma deskriptivni opisi „zen - sobe“, dveju ukradenih čaša iz kafane daju knjizi poseban ton i ukazuju na to koliko je Kapor pazio na svaki detalj i svaku sitnicu. Una, „jedna, jedina i sama“, je jedan on onih likova koje ćete poželeti da oživite, koja je opisana fantastično – erotičnim detaljima.
Takođe, popularnost ove knjige dovela je do ekranizacije u režiji Miloša Radivojevića, sa Šerbedžijom i Sonjom Savić u glavnim ulogama.

Slobodan Vladušić, „Mi, izbrisani“
Živimo u 21. veku, veku društvenih mreža, interneta... U vezi sa tim, 2013. godine izlazi prvi srpski sajber roman pisca, esejiste i docenta na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofkom fakultetu u Novom Sadu, Slobodana Vladušića. Ispod naslova stoji piščeva odrednica „Video – igra“. Zaista, ovaj roman možemo shvatiti i kao video – igricu koja je lokalizovana u virtuelnom programu „Metropolis“. Likovi koji se pojavljuju u romanu su Keti Peri, Angelo Frojnd što naglašava uticaj interneta na savremenog čoveka. U knjizi se preplići realan i virtuelni svet prožet krimi nitima. Govori o tome kako će naša istorija biti izbrisana. Ne zaboravljena, već izbrisana. Pored toga što je prvi srpski sajber roman, ovo je i prvi roman kojeg ravnopravno čine papirno izdanje i sajber dodaci koji se nalaze na sajtu www.slobodanvladusic.net

Džordž Orvel, „1984“
Idejni tvorac Velikog brata kao da je predvideo budućnost. U svom delu daje osnovne teze današnjice. Opisuje futurističko totalitarno društvo, koje pomoću tehnologije drži narod u pokornosti, kao marionete. Protagonista radnje je Winston Smith, službenik u Ministarstvu istine u Londonu,  koji želi da se pobuni povodom razočaranosti života, ali to se završava njegovim hapšenjem. Zanimljiva činjenica je ta da je Orvel knjigu objavio 1949. i u njoj se pominje „novogovor“. Taj novogovor je u 21. veku dobio svoje ovaploćenje u kojoj je neizostavan „Veliki brat“, koji je u današnjici sinonim za rijaiti šou, tačnije ima negativnu konotaciju. Tematika je neposredno povezana sa staljinističkim režimom, zbog čega je jedno vreme bila u pojedinim zemljama bila zabranjena, kao potencijalna opasnost politici određenih država.
Još jedna zanimljiva činjenica je Orvelov ironični pristup budućnosti, iz njegove perspektive, a našoj sadašnjici, su tri parole Partije: „Rat je mir! Sloboda je ropstvo! Neznanje je moć!“

Dragoslav Mihailović, „Kad su cvetale tikve“
Knjiga koja se naslanja na istorijski događaj, Rezoluciju Informbiroa (1948. godina). Samim tim, knjiga ima istorijska uporišta, stoga kada se tumači ovo delo, istorija se ne sme izgubiti iz vida. Dragoslav Mihailović, i sam preživevši Goli otok, napisao je knjigu koja je direktna aluzija na pomenuti logor, a samim tim i na Staljina. Knjiga je napisana kao skaz, postupak u kome je pripovedanje stilizovano kao usmeno pripovedanje, sa dijalektizmima. Radnja se dešava na Dušanovcu, predgrađu Beograda. Prati život glavnog junaka, Ljube Šampiona i njegovu boksersku karijeru. Prepliću se sadašnjost i prošlost, govoreći kako boks, kao sport gubi smisao i prelazi u borbu, zločin, pripremu za ubistvo. Mihailović je izlazak iz sporta prikazao kroz onomatopeju, koja se javlja na par mesta u romanu.
Kao i prethodna knjiga, i ova knjiga je bila zabranjena zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika, 1969. godine.

Borislav Pekić, „Besnilo“
Knjiga se može odrediti kao horor/triler, iako sam autor to nije naglasio, ali je poznata činjenica da je ovaj roman napisan s ciljem da se on ekranizuje, iako do toga nikada nije došlo. Upravo zbog toga, jedino se ova knjiga razlikuje od ostalih dela Pekićevog opusa. Još jedno futurističko delo. Knjiga se naslanja na apokalipsu, tačnije na kraj sveta. Radnja se dešava na londonskom aerodromu "Heathrow". Pseće besnilo, preko zamorčeta stiže na aerodrom, a epidemija se širi zastrašujućom brzinom, jer nijedna vakcina ne deluje. Besnilo je nastalo usled mutacije virusa, a jedini koji može da ga zasustavi je onaj koji ga je i stvorio. Na šta je sve čovek spreman? Pekić daje odgovor na kraju romana. Veoma zanimljiv aforizam ovog dela, a i odgovor na pitanje je: „Mi smo besni. Oni su samo bolesni.“

Miodrag Bulatović, „Crveni petao leti prema nebu“
Još iz narodne tradicije poznata su nam značenja boja. Jedna boja u jednom narodu nema isto značenje kao i drugom. Upravo u ovom delu Miodraga Bulatovića pominju se boje koje imaju drugačije značenje. Takođe, tematsko – motivskoj osnova su sahrana i svadba. Roman obiluje ironijom, destrukcijom, metaforom. Počinje foknerovski: iz perspektive ludaka, Lude Mare. Njeno pripovedanje je signal da će svet biti izokrenut, naopak, a to se najbolje vidi kroz značenje boja koje dominiraju u delu.

Svetlana Velmar Janković, „Lagum“
Jedna od najvažnijih autora posleratnog perioda, Svetlana Velmar Janković tematizuje važno pitanje – pitanje sudbine građanske klase. Roman prati život bračog para Pavlović – Milicu i Dušana. Analizirajući bračni par simutano se analizira i građansko društvo, i otvara se pitanje: Zašto ta klasa nije mogla da se zadrži? To je opisano metaforom predmeta, koji imaju veoma važnu ulogu u romanu. U njihovoj selidbi se otkriva suština građanskog sloja i tu se vide razlike između građanske klase i „modernog golubarnika“. Zanimljivo je da se radnja romana završava 1984. godinom, istom godinom kada počinje radnja romana Džordža Orvela.

Ukoliko želite da dopunite listu, u komentarima nam možete izneti svoje predloge.

Jedna od najtragičnijih slika koja je obeležila događaje naše istrorije u Drugom svetskom ratu, jeste svakako streljanje Srba koje su izvršile nemačke okupacijske snage 19., 20. i 21. oktobra 1941. godine u okolini Kragujevca, a događaj je nazvan „Kragujevački oktobar“. Krvavi pir trajao je tri dana, ali najmonstruoznije masovno streljanje izvršeno je u Šumaricama, kada su nemački vojnici izveli na gubilište učenike od petog do osmog razreda, 21. oktobra. 1941. godine. Ove godine na današnji dan održava se „Veliki školski čas“, komemorativna manifestacija u znak sećanja na ovaj događaj, u Kragujevcu, kraj spomenika „Peto tri“, u spomen - parku „Šumarice“. Danas se obeležava sedamdeset pet godina  od ove tragedije, u kojoj je stradalo oko tri hiljade ljudi, pa tim povodom napravićemo mali osvrt, i na trenutak se naći u Šumaricama.

Duboko potresena  ovim događajem, srpska pesnikinja Desanka Maksimović, te iste godine, ovekovečila ga je pesmom „Krvava bajka“. Krvava bajka postala je sinonim za katastrofu koju su doživeli Srbi, kao i za ponos koji osećamo prema našem narodu. U Šumaricama počivaju uspomene na njih, neizbrisivo osećanje bola, ali i ponosa.
U njenim stihovima utkana su jaka osećanja, emocije i jak rodoljubiv osećaj. Takođe, u pesmi počivaju duše naših predaka koje su sa sobom poneli sve traume doživevši streljanje tog dana, izvršeno kao odmazda za deset ubijenih nemačkih vojnika, koji su poginuli tokom borbe, i dvadeset šest ranjenih. Sama činjnica da su stotine učenika dala svoj život za otadžbinu, ovoj pesmi daje dah večnog osećanja istorije. „Krvava bajka“ kao da je opipljiva, živa, i zaista, kada čitamo pesmu imamo utisak da prisustvujemo tragediji koja je zadesila naš narod. Kao da možemo da osetimo ono što su oni osetili, čak i sam čin streljanja. To budi jako istorijsko, patriotsko osećanje u čitaocu.
Još jedna činjenica koja izaziva jezu, ali i ogorman ponos, jeste da je direktor škole, Milivoj Pavlović, odbio milost okupatora, hrabro podelio sudbinu svojih đaka, i mirno krenuo na „večno boravište“. Deca su iz školskih klupa otrgnuta i poslata na gubilište do kojeg su išla, prema pesmi Desanke Maksimović, držeći se za ruke, mirno, „kao da smrt nije ništa“. Dok su zajedno ležali na kragujevačkom, krvavom tlu, žrtve su svojom krvlju ispisale istoriju, i tog dana prekinuto im je svako nadanje, sanjarenje, mašatanje.  Jednom rečju, prekinut im je život. Dvadeset prvi oktobar ostao je zauvek urezan u našu istoriju. Njega ispisuju izgubljeni životi, nedovršeni domaći zadaci, ostavljene prazne klupe, neobrisana tabla, nedočekana matura...

Posle ovog strašnog dana, nemačka surovost objavila je sopštenje u kojem je navedeno da je zbog kukavičkog i podmuklog napada (?!) Srba na nemačke vojnike pogubljeno, za svakog poginulog vojnika sto ljudi, a za svakog ranjenog pedeset. Preživeli Kragujevčani su ovim saopštenjem još više poniženi, njihov život je potpuno degradiran.
Desanka Maksimović, jedna od najplodnijih srpskih pesnikinja, rodila se 1898. u Divcima, okolini Valjeva. Njen književni opus je izrazito bogat. Bila je i pisac za decu, a bavila se i prevođenjem sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je preko pedeset zbirki pesama, a 1941. godine iz njenog pera nastala je i „Krvava bajka“, kojom je sprečila da uspomena na krvavi oktobar nestane.

    Kada je izašla, kao debitantsko delo britanske spisateljice Pole Hokins, knjiga „Devojka iz voza“ za vrlo kratak period postala je jedno od najprodavanijih dela u 2015. godini.  Ovaj triler u mnogima je probudio adrenalin, a ljubitelji ovog žanra uživali su u fragmentima neizvesnosti, u preplitanju vremena, u neprestanoj dinamici radnje i u efektnim opisima kroz čestu introspekciju. Ovog oktobra, knjiga koja je do sada prodata u više od dva miliona primeraka, dobila je  filmsku adaptaciju u režiji Tejta Tejlora, i prema ocenama kritičara, film se visoko kotirao. Ujedno, transportovanje ove knjige na filmsko platno postala je aktuelna tema ovih dana, stoga valja napraviti paralelu između knjige i filma.

    Najpre, ova književnica rođena je u Zimbabveu, a od 1989. živi u Londonu. Pre pisanja, bavila se novinarstvom i istraživanjem različitih tema. Unatoč tome što je „Devojka iz voza“ njen prvenac, vrlo brzo postala je bestseler. Ovolika pompa dovela je do toga da Filmski studio „Drimvorks“ otkupi prava za filmsku adaptaciju.  Zanimljiva je činjenica da je navedeni filmski studio ekranizovao i knjigu „Iščezla“ Džilijena Flina, po žanru sličnu trileru Pole Hokins, te doživeo veliku popularnost. Pretpostavlja se da su, podstaknuti uspehom prethodnog blokbastera, rešili da i „Devojku iz voza“ prenesu na filmsko platno.
    Sa pomalo jezivim hičkokovskim početkom, koji u sebe utapa voajerizam, opsesiju, pritajenu misteriju, radnja teče dinamično, a kasnije se fokus pomera. Knjiga je napisana u prvom licu iz tri perspektive, u vrlo spretnom preplitanju vremena. Tri glasa su, na prvi pogled „priča za sebe“. Rejčel, protagonistkinja radnje je alkoholičarka, koja redovno putuje vozom za London, i svakodnevno posmatra kuću bračnog para, koju je izmaštala do te mere da im je dala čak i fiktivna imena, Džes i Džejson. Drugi glas je Megan, svojeglava bebisterka, neurotična, ali i duboka nesrećna devojka, a treći je Ana, žena Rejčelinog bivšeg muža Toma Votsona, prizmena, realna, proračunata. Sva tri glasa predstavljaju naratora koji je važan za akciju. Tri potpuno različita života... Ono što je zanimljivo u knjizi jeste poigravanje svesti protagonistkinje Rejčel. Ona zbog svog nekontrolisanog ponašanja i čestih kriza svesti, izazvane alkololisanjem, postaje nepouzdani pripovedač. Tako knjiga navodi čitaoca da se zamisli nad radnjom trilera. Još jedna zanimljivost jeste da je autorka možda namerno i svesno svoj prvenac napisala u prvom licu, da bi se čitaoc identifikovao sa pojedinim likovima.  Sa druge strane, radnja ove knjige preneta na filmsko platno dobija drugačiji značaj. Suština je zadržana, ali je priči priđeno sa drugačijih gledišta. Tejt Tejlor u filmu je izostavio bitne fragmente koji se nalaze u knjizi, ali to je vešto kompenzovao uvrštavanjem odgovarajućih scena same pruge i voza, kao i time što je nekim sporednim likovima dao malo više slobode. Takođe, sjajna gluma Emili Blant dočarala je usamljenički, depresivni i, naizgled beznadažan život notorne alkoholičarke Rejčel Votson. Ona je i na savršen način prikazala kako kriza svesti utiče na dalji tok života: Da li se zločin, koji se dogodio u njenoj neposrednoj blizini zbio, ili je to samo plod njene depresije? Knjiga obiluje detaljima koji su značajni za samo razrešenje zločina, ali ipak, po mom skromnom mišljenju nedostaje malo više psihološke analize samih junaka, kao i neophodnih unutrašnjih monologa. Sa filmom je slična situacija, s tim što je režiser Tejti junaku knjige, psihijatru Abdiku, dao vrlo malo prostora. On jeste sporedni junak, ali je i te kako važan za samu radnju. Ista situacija je i sa misterioznim čovekom iz tunela. Preplitanje vremena, kao i razni hronotopi iz knjige se prenose i u film, i tako se čitaocima ovog krimića otvaraju nove perspektive. Filmsko delo sadrži mnogo tehnike, tehnologije, poput „ajfona“, često ponovljenu reč „fejsbuk“, što je proizvod 21. veka. Režiser je ciljano pružio mesto tehnologiji, svestan da će tako radnju filma približiti današnjici, i savremenom čoveku, što korespondira sa Polinim načinom pripovedanja u prvom licu, iz istog razloga.

    Prikaz radnje i Pole Hokins i Tejtija Tejlora je svojstven, i koliko je taj prikaz isti, toliko je i drugačiji. Na primer, na početku knjige postoji moto koji je važan za tok radnje, i uvođenje istog je motivisano. Taj moto u filmu ne postoji, ali postoji njegov „rasplet“. Takođe, posle motoa nalazi se početak tradicionalne engleske dečje nabrajalice o svrakama, koja je, isto kao i moto, važna za dalju radnju, ali ipak izostaje iz filma. Sa jedne strane, možda režiser nije obraćao pažnju na te sitne detalje, a sa druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da je film ograničen vremenom.
    Knjiga nam otvara mnoga pitanja: Da li smo i mi deo nečijeg života, a da toga nismo ni svesni? Da li neko koga ne poznajemo zna sve o našem životu? Da li tako nešto može da uzrokuje neku tragediju? Ovakva pitanja ostavljaju nam mogućnost da se postavimo na mesto glavnih junaka.

    Ekranizovanje „Devojke iz voza“ dovelo je do  ponovne fame. Sada se knjiga štampa u drugačijem, novom izdanju, i ponovo zauzima „centralno“ mesto u mnogim knjižarama. Film je knjizi dao doprinos na auditivnom planu, jer odgovarajuća, različita muzika prati određene scene. Uopšte, prenošenje književnog dela na filmsko platno je mač sa dve oštrice: Književni predložak se popularizuje, kreira se drugačija slika, ali isto tako smanjuje se interesovanje za čitanje. Film ne može da prenese delo u punoj snazi, jer se svi oni detalji, koji su naizgled nebitni, izostave. Dok knjiga može da prenese i najtananije slojeve koje sadrži u svojim atomima.