Dajana Mitrov
subota, 29 jul 2017 16:49
Svi znaju Zevsa, ali koliko znamo o slovenskim bogovima?
U prethodnom tekstu o čuvenoj izreci „od Kulina bana i dobrijeh dana“ najavili smo vam nešto više o mitologiji naših predaka koji su živeli na Balkanu i čiji je svet bio nešto drugačiji od našeg. Ili ipak nije? Sami možete zaključiti nakon nastavka teksta, ali jedno je sigurno, paralele se jasno mogu povući između ova dva, možda i ne toliko različita sveta.
Naime, poznata je činjenica da su Sloveni pre dolaska Ćirila i Metodija u IX i do kraja X veka bili politeisti, a da je upravo njihova mislija bila pokrštavanje naroda. Jesu li uspeli da potpuno istrebe verovanja koja su se širila populacijom od kada je ona postojala ili su jednostavno običaji samo hristijanizovani?
Duhovni ideali starog naroda čine viši nivo religijsko-mitološkog nivoa, za razliku od, recimo, demona. Kao što je to i danas poznato, njihova je volja trebalo da obezbedi blagostanje čoveka u različitim situacijama i kao takvi smatrani su najvišim sakralnim vrednostima tog vremena. U njihova imena podizani su hramovi, prinošene su žrtve i gušt je bilo u velikom slavlju istih. Razjasniću malo. Uzmimo kao primer Božić. To je danas veliki, hrišćanski praznik. Sama reč nam govori da se tada praznuje, odnosno to označava prazno vreme – vreme kada se ne radi. Tada se obično pripremaju obimni obroci i uz različite obrede se označava praznik. Jedan od tih obreda jeste upravo prejedanje. Naši stari su takođe verovali da što je gozba u čast nekog boga veća, to je izraženije poštovanje prema istom. Stvari se i nisu toliko izmenile, zar ne?
Kada je reč o samoj hijerarhiji „duhovnih ideala“, o tome se ne može sa sigurnošću govoriti. Podaci koji nam odaju tajne koje naučnici pokušavaju da prouče su iz perioda kada je paganstvo već bilo zabranjeno, odnoso, nastajali su u momentima kada su Ćirilo i Metodije već nastupili sa opismenjavanjem i pokrštavanjem. Zbog toga se mišljenja proučavalaca dele, a mi i danas ostajemo u nedoumici jesu li, recimo, Svarog i Perun isto božanstvo ili su ih Sloveni uvažavali kao dva različita.
Perun je bio jedan od božanstava za koga se vezuju munje, gromovi, voda, vetar, kamen, hrast, vrh, nebo, konji, kola i slično, a njegova veza sa funkcijom vojske neporeciva. Verovanje u ovo božanstvo, osim podataka kojima se služe naučnici, jesu ono što nas svakodnevno okružuje - imena ljudi, mesta, biljaka - na primer perunika koja se u narodu još naziva i bogiša, odnosno božija biljka. Nije li čudno što biljka koja se sretala u mnogim udžbenicima, herbarijumima i enciklopedijama zapravo ima veze sa hiljadama godina starim božanstvom, a da to nismo ni slutili? Izgleda se nisu baš svi tragovi otklonjeni!
Još jedan pokazatelj veličanja ovog boga bilo je otkrivanje konstrukcija u Rusiji za koje se veruje da su davno predstavljale hram podignut Perunu u čast.
Perun je zamišljen kao zreo čovek, duge brade, sa ognjenim kamenom, lukom i strelom ili munjom u ruci, a danas bismo ga mogli povezati sa likom proroka Ilije!
Još jedan od mnogih, meni lično zanimljiv, jeste Svetovid. Ovog duhovnog idola Sloveni su smatrali onim koji vidi svet jer se verovalo se da njegov um i vid nadmašuju vreme. On je poznavao prošlost, sadašnjost i budućnost. U Arkonu je bilo njegovo sedište, gde mu je podignut hram i on je ujedno jedan od najpoznatijih hramova starih naroda! Ovom hramu, konkretno, moglo se prići samo ako se pređe drveni most, a isti se mogao preći samo ako vernik prinese žrtvu. Tako su jednom godišnje, u vreme žetve, vernici prinosili žrtve ispred ovog hrama, a dan se završavao kako drugačije no velikom gozbom! Danas, lik ovog Boga možemo poistovetiti sa svetim Vidom.
Veliki značaj pridavan je božanstvima politeističke zajednice još pre doseljavanja na Balkan, a njihovi tragovi kruže među nama i danas, iako smo možda ponekad toga nesvesni. Koliko li je još detalja, promaklo savremenom čoveku, a okružuju ga svakodnevno i vuku konce duge hiljadama godina?
U narednom tekstu saznajte kako je nastalo prvo Slovensko pismo i koje su metode koristili Ćirilo i Metodije radi opismenjavanja i pokrštavanja naših predaka, kao i radi istrebljenja stare vere, koju možda jesu, a možda i nisu uspeli da sasvim iskorene. Na vama je da zaključite!
Objavljeno u
Kultura
Tagovano
subota, 01 jul 2017 16:46
Da li ste znali za izreku “od Kulina bana i dobrijeh dana”?
Svako od nas je nekada čuo bar deo ove fraze, ako ne i sam upotrebio kao izreku ,,od Kulina bana“ kojom bi želeo da ukaže na starost postojanja neke činjenice, običaja, predmeta i slično. Da li ste se ikada zapitali zašto ova fraza cirkuliše kroz narodne govore i ko je uopšte bio taj ban Kulin?
Kulin ban je bio bosanski ban koji je vladao Bosnom u periodu od 1180. godine do 1204. godine. Neki smatraju da je titulu bana dobio između dvadesete i tridesete godine života. Za vreme njegove vladavine, Bosna se razvijala, a on je ostao upamćen kao dobar vladar, omiljen u narodu. Njegovo ime se danas pominje još u nekim pesmama, kao i u ovoj izreci.
Za vreme Kulina bana se mnogo više trgovalo, ali nisu postojali državni mehanizmi koji bi to uređivali dok nije napisana povelja 1189. godine. Tim dokumentom omogućeno je Dubrovčanima da u Bosni slobodno trguju, a Bosni se otvaraju vrata prema svetu. Ova povelja je najstariji document pisan na narodnom jeziku, a sačuvan je u tri primerka koja su pisali različiti pisari. Jedna od njih je u Rusiji, a druga dve se čuvaju u Arhivu Dubrovnika.
Danas, ove povelje predstavljaju spomenike diplomatskog karaktera koje nam ukazuju na razmišljanje srednjovekovnog čoveka i već tadašnje želje istog za otvaranjem puteva ka svetu, ali takođe su ove povelje spomenici koji svedoče o srpskoj pismenosti XII veka. U narodu je pak vreme Kulina bana smatrano prosperitetnim, pa otuda potiče i sama poslovica.
Da li vam je i pre ovog teksta bilo poznato šta znači ova fraza i ko je, zapravo, bio taj Kulin ban? Ako jeste, čestitam vam! Ako ne, onda svakako imate razlog za radovanje, jer uskoro vas čeka još sličnih zanimljivosti! Jedno od njih stiže ubrzo: Koliko toga znate o bogovima koji su “vladali na našim prostorima”?
Objavljeno u
Kultura
Tagovano
utorak, 17 januar 2017 11:15
Ivana Dimić – dobitnica NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2016. godini!
Ivana Dimić dobitnica je NIN-ove nagrade za najbolji roman na srpskom jeziku, objavljen u 2016. godini, za delo „Arzamas”, u izdanju beogradske „Lagune”. U knjizi neodređenog stila se obrađuje odnos majke i kćeri, a prepliću se proza, drama i romaneska.
Pored romana “Arzamam”, u finalu su se našla i dela "Susret pod neobičnim okolnostima", Vladana Matijevića, “Pa kao” Vladimira Tabaševića i “Hronika Sumnje” Vladislava Bajaća . Odluku je na jučerašnjoj završnoj sednici doneo žiri u sastavu: Božo Koprivica (predsednik), Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić, Tamara Krstić i Zoran Paunović.
Po obrazloženju žirija, roman enigmatičnog naslova „Arzamas” Ivane Dimić tematizuje jednu od osnovnih egzistencijalnih relacija: odnos kćeri i majke. Takođe, u prilog delu ide i činjenica, kako je naglasio žiri, da je taj i takav odnos, u srpskoj književnosti retko obrađivan.
Ivana Dimić je rođena 30. jula, 1957. godine. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu Dramskih Umetnosti, a paralelno je apsolvirala i studije Opšte književnosti sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije završila je na CEU (Evropski univerzitetski centar) u Francuskoj, na odseku Civilizacija 1984/85. godine.
Pored romana “Arzamas”, Ivana Dimić napisala je i mnoga druga prozna dela u vidu kratkih priča: “Crn zelen” (Prosveta, 1995), “Mahorka, mastilo i muž” (Prosveta, 1998), “Ima li koga?” (Prosveta, 2006) i druge. Dimićeva se bavila i dramatizacijom poezijeMatije Bećkovića, “Kabare”, Brane Crnčevića “Telefonske brigade”, Maksima Gorkog “Cigani lete u nebo” i drugih, a okušala se i u igranju dramski dela poput “Pred ogledalom”, “Pepeljuga”, “Beli ugao”, “Zmajovini pangalozi”. Takođe, Ivana Dimić je prevodila romane i dramska dela sa engleskog i francuskog jezika, bavila se televizijskim scenariom, a NIN-ova nagrada nije prva nagrada koja joj je dodeljena. Godine 2011. bila je dobitnica Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi, a već 2012. dobila je godišnju nagradu Narodnog pozorišta u Beogradu za predstave “Genri VI” i “Ženski orkesar”.
NIN-ova nagrada je knjževna nagrada kritike za najbolji roman godine, a dodeljuje je NIN (Nedeljne informativne novine). Godine 1954. dodeljena je prva NIN-ova nagrada Dobrici Ćosiću za roman “Koreni”. Njen trostruki dobitnik i nosilac najvišeg priznanja bio je Oskar Davičo, dok su dvostruki dobitnici bili Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović i Dragan Velikić. Narednih godina, sve do danas, NIN-ovu nagradu su dobijali pisci širom bivše Jugoslavije, a o dodeli odlučuje žiri većinom glasova svojih članova.
Objavljeno u
Kultura
Tagovano
subota, 10 decembar 2016 13:10
Uspešna godina za srpske univerzitete!
Rangiranje univerziteta poslednjih decenija zauzima važno mesto u procesu evaluacije naučnog i nastavnog rada. Među najvažnijim svetskim (globalnim) rang listama univerziteta su Šangajska lista, Lajden lista, Webometrics, U-Multirank i dr. Za svaku od njih je razvijen niz indikatora na osnovu kojih se procenjuje naučni i nastavni doprinos, kao i uticaj koji naučne publikacije istraživača određenog univerziteta imaju na razvoj nauke u savremenom društvu. Prema dostupnim podacima, u svetu ima preko 26 000 univerziteta koji učestvuju u rangiranju, a procenjuje se da ih ukupno ima više od 40 000.
Ovih dana su na Univerzitetu u Lajdenu (Holandija) objavljeni rezultati rangiranja univerziteta za 2016. godinu. Na spisku su se našla samo 842 univerziteta. Univerzitet u Novom Sadu se prvi put pojavljuje na Lajden rang listi, i to na 756. mestu. Taj napredak je značajan kako za akademsku zajednicu UNS-a tako za i zemlju u celini. Prošle godine je iz Srbije na Lajden listi bio rangiran samo Univerzitet u Beogradu. Od ove godine Srbija ima dva univerziteta, što je svrstava među najuspešnije zemlje u regionu.
Osnovni kriterijum za rangiranje na Lajden listi je broj radova indeksiranih u Web of Science. Potreban je minimum od 1100 naučnih publikacija da bi se Univerzitet uopšte našao u konkurenciji onih univerziteta koji će biti rangirani. Pri tome, vrednovanje se vrši na osnovu sledećih indikatora: 1. broj naučnih publikacija koje u određenoj oblasti spadaju u 1% najcitiranijih; 2. broj naučnih publikacija koje u određenoj oblasti spadaju u 10% najcitiranijih; 3. broj naučnih publikacija koje u određenoj oblasti spadaju u 50% najcitiranijih; 4. ukupan i prosečan broj citata po publikaciji na univerzitetu i 5. ukupan i prosečan broj citata po publikaciji na univerzitetu u odnosu na određenu oblast nauke. Autocitati se ne vrednuju.
Drugi važan kriterijum odnosi sa na uključenost univerziteta u naučnu saradnju, čiji su najvažniji indikatori broj radova koji su objavljeni u koautorstvu s autorima s drugih univerziteta, kao i s autorima iz drugih zemalja. Pri tome se računa udaljenost zemalja s kojima je ostvarena naučna saradnja i ona može biti manja od 100 km (odnosi se na zemlje regiona) ili veća od 5000 km.
Treći kriterijum je uticaj univerziteta u svetu nauke.
Svrstavanje univerziteta među najbolje u svetu na Lajden listi je pitanje prestiža, jer se rangiranje vrši na osnovu rigoroznih, egzaktnih i složenih kriterijuma, koji svedoče o kvalitetu institucije.
Univerzitet u Novom Sadu se tokom 2016. godine prvi put našao i među prvih 1.000 univerziteta na Webometrics listi (na 886. mestu).
Takođe, Univerzitet u Beogradu je popravio svoju poziciju na Šangajskoj listi za 2016. godinu (The 2015 Academic Ranking of World Universities) i nalazi se među 300. najboljih svetskih univerziteta, pošto je rangiran između 201. i 300. mesta.
Podsećamo da se Univerzitet u Beogradu na Šangajskoj listi našao prvi put 2012. godine kada je svrstan u grupu univerziteta koji zauzimaju pozicije od 401. do 500. mesta. Od 2013. godine popravio je rang i našao se u grupi od 301. do 400. mesta, sve do ove godine kada se našao između 201. i 300. mesta. Šngajsku listu koju svake godine objavljuje univerzitet Ciao Tong iz Šangaja jedna je od najuticajnijih lista koja rangira najbolje univerzitete u svetu. Kriterijumi koji se uzimaju u obzir, između ostalog, su broj dobitnika Nobelovih nagrada i Fildsovih medalja koji su pohađali univerzitet ili rade na univerzitetu, broj i kvalitet naučnih radova.
O ovome možete čitati još i na sajtovima Univerziteta u Beogradu i Univerziteta u Novom Sadu.
Objavljeno u
Studentski život
Tagovano
subota, 03 septembar 2016 18:26
Lovac u žitu ima poruku za tebe
Da je Holden Kolfild kojim slučajem realni lik i da živi danas, imao bi mnogo razloga da ne poželi da bude išta drugo do lovac u žitu, ponovo. Selindžer bi svog junaka stavio na ivicu provalije da lovi, još jednom, decu koja ka njoj trče. I ništa više.
Holden Kolfild je junak i našeg doba. Ne samo zato što ono nije mnogo drugačije od njegovog (mlade ljude uvek muče problemi mladih ljudi), nego i zato što bi svima trebalo ponoviti par zdravorazumskih misli tog šesnaestogodišnjaka kome nije bilo najudobnije u svetu koji ga je okruživao.
A najviše je prezirao baš to naše foliranje, nikada izraženije. Danas se pitamo je li ono samo naraslo sa društvenim mrežama ili su one samo ogolile našu pravu prirodu. Koristimo svaku priliku da budemo nešto više od onoga što jesmo. Kako smo samo pametni na Tviteru, kako samo isfiltrirano lepi na Instagramu, kako se ludo provodimo dok strimujemo našu svakodnevicu na Snapchatu.
Uostalom, Kolfild je prethodio svim buntovnicima sa velikog platna koje su ovekovečili Brando i Din, bio je „kul“ pre nego što je taj izraz smišljen, a Selindžerov roman „Lovac u žitu“ uticao je više od svih drugih dela na nastanak kontrakulture koja je stvorila hipike, pokrenula rock&roll revoluciju, i sve subkulture do današnjih dana.
Ipak, Holden Kolfild nije pripadao nikome, i teško ga je i zamisliti u bilo kojoj grupi istomišljenika.
„Dosta mi je od ega, ega i ega. Svog, i svačijeg drugog. Dosta mi je od toga što svi žele negde da stignu, urade nešto drugačije ili budu interesantni. To je odvratno.“
Ima li rečenice kojom bismo bolje opisali kako se osećamo dok posmatramo ono što danas rade svi oko nas, i ono što radimo i mi sami? Selindžer kao da je svakoga od nas poznavao odlično i pisao roman koji treba da bude obavezna lektira i našeg vremena.
Još nekoliko citata iz romana „Lovac u žitu":
„Muka mi je od toga što nemam hrabrosti da budem apsolutni niko.“
„Život i jeste igra. Život je igra koja se igra kako pravila zahtevaju.“
„Dosta mi je toga da mi se neko samo sviđa. Molim se Bogu da upoznam nekoga koga ću i poštovati.“
„Ako postoji reč koju mrzim, onda je to moćno! Kako lažno zvuči!“
„Ono sto zaista može da me nokautira je knjiga nad kojom, kada je pročitate, poželite da autor te knjige bude vaš bliski prijatelj i da ga možete pozvati telefonom kad god vam to padne napamet. To se, međutim, ne događa naročito često.“
„Ljudi uvek misle da govore apsolutnu istinu.“
„Nije podnosio da ga neko naziva idiotom. Nijedan idiot ne podnosi da ga neko tako i naziva.“
„Stalno govorim drago mi je što smo se upoznali ljudima koje mi uopšte nije drago da upoznam. Ako hoćeš da ostaneš živ, moraš da govoriš takve stvari.“
„To je zanimljivo. Dovoljno je da kažeš nešto što niko ne razume i svi će biti spremni da urade baš sve što požeilš.“
„Ljudi uvek aplaudiraju iz pogrešnih razloga.“
„Ako uradiš nešto stvarno dobro, onda, posle nekog vremena, ako ne paziš, počneš time da se razmećeš. I više nisi tako dobar.“
„Potrudi se da se venčaš sa nekim ko će se smejati istim stvarima kao i ti.“
Originalnu verziju ovog teksta možete pročitati OVDE.
Objavljeno u
Razno
Tagovano
sreda, 31 avgust 2016 13:36
PREPORUČUJEMO: Knjige koje mora pročitati svaki ljubitelj naučne fantastike!
S obzirom na to da se avgustu približio kraj, bliži se i septembarsko-oktobarski ispiti rok. Iako smo upravo stigli sa odmora, prijao bi nam još koji dan, međutim, moramo se posvetiti obavezama. Ipak, pripremili smo samo neke od knjiga fantastike koje su uticale na književnost 20. veka, a koje bi vam mogle pružiti vreme za lutanje po mestima o kojima možete razmišljati u pauzama od učenja. Ukoliko želite da dopunite naš spisak, svoje predloge napišite u komentaru.
Daglas Adams,“Autostoperski vodič kroz galaksiju”
Autostoperski vodič kroz galaksiju ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde prema kojima se i danas ravnaju kako čitaoci, tako i drugi pisci. Daglas Adams nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture. Prva, možda i jedina, naučno-fantastična komedija. “Vodič” je najpre bio radio-drama, a zatim je prodat u 250.000 primeraka za prva tri meseca. Prestižni “Guardian” svrstao ga je u svoju listu 1.000 romana koje svi moraju pročitati, dok se u anketi “BBC-ja” nalazi na četvrtom mestu 200 knjiga dobrog štiva.
Dž. R. R. Tolkin, “Gospodar prstenova”
Svima već dobro poznato ime, najbolji roman 20.veka iz pera začetnika epske fantastike proglašenog za pisca 20. veka. Knjiga po kojoj je snimljen film sa najvećom gledanošću, zaradom i ukupnim brojem. Oskara u istoriji filma.
Hobiti, vile, orci, uklete šume, čarobnjaci, ratnici i nazguli, moć, prijateljstvo, pohlepa i dobrota, samo su delići ovog bogatog, živopisnog romana kojem nema premca, zasnovanog na nama bliskim severnjačkim legendama, i bajkovitosti sličnoj onoj iz narodnih priča. Knjiga koja je večna!
Svaki pisac epske fantstike danas, a koji je počeo sa pisanjem posle triologije “Prstenova”, je Tolkinov dužnik. On možda nije izmislio ovu formu, ali je stvorio najvažniji model modernog doba, a svaki pisac svestan je njegovih različitih komponenti. Materijal je takođe uticao i na pisce drugih kategorija fikcije, ne toliko sadržajem, koliko formom i stilom. Idealan da odlutate od misli usmerenih na ispite i učenje!
Isak Asimov, trilogija “Zadužbina”
“Zadužbina” je zanosna priča o psiho-istoriji i bici za intelektualnu dušu civilizacije. Psiho-istorija je fikcionalna nauka u “Zadužbini” koja kombinuje istoriju, sociologiju i matematičku statistiku kako bi predvidela ponašanje veće grupe ljudi.
U prvoj knjizi trilogije, “Zadužbina” radi se o dalekoj budućnosti, u kojoj je planeta Zemlja samo zaboravljena tačkica u svemiru, beskrajno Galaktičko carstvo je u krizi. Jedina osoba sposobna da se suoči s katastrofom koja preti jeste Hari Seldon, psihoistoričar i matematičar. On može naučno predvideti budućnost, a ona ne izgleda nimalo lepo – mračno doba neznanja, varvarizma i ratova trajaće trideset hiljada godina. Kako bi sačuvao celokupno ljudsko znanje i ljudsku rasu, s grupom odabranih naučnika upućuje se na zabačenu i pustu planetu Terminus, s namerom da tamo napišu Enciklopediju Galaktika, zbirku sveg ljudskog znanja. Ali da bi se ona završila potrebne su generacije naučnika, a ko će preuzeti baklju nakon Seldona?
Robert Hajlajn, “Stranac u stranoj zemlji”
Prva SF knjiga koja je dospela na “New York Times” bestseler listu najprodavanijih knjiga. Prodata je u više od pet miliona primeraka. Kurt Vinegut je nazvao “predivnom humanom rukotvorinom za one koji smatraju da je mesto ljudi u svemiru, a ne za kuhinjskim stolom”.
Glavni junak je Majkl Valentajn Smit, čovek s Marsa. Rođen tokom nesretne prve ekspedicije na Mars, a zatim odgojen i obrazovan od strane Marsovaca. Hajlajn tada nije znao ono što mi znamo o Marsu. U njegovo vreme je marsijanska civilizacija, živa i zdrava, bila još stvarna mogućnost. No, to sada nije važno. Važno je da je Majk odrastao daleko od ljudske civilizacije, ljudskog jezika i ljudskih zamisli o životu. Odjednom, kada se na Marsu pojavi druga ekspedicija, Majk biva poslat nazad na Zemlju, među ljude.
Došavši na Zemlju, Majk sada mora najpre prilagoditi svoje telo većoj gravitaciji, zatim naučiti jezik, upoznati ljude, njihove običaje i svet u kom žive. Gledano kroz oči, um i srce takvog “čoveka s Marsa”, ljudski svet izgleda jako neobično i u mnogim slučajevima potpuno neuravnoteženo. Hajlajn je svakako bio među prvima koji je na vrlo zanimljiv i intrigantan način ukazao na činjenicu da kultura u kojoj živimo ima potpunu vlast nad nama.
Ursula Legvin,“Hainski ciklus”
„Hainski ciklus" počiva na zamisli o jednoj humanoidnoj prarasi, Haincima, koji su u dalekoj prošlosti „zasejali" život na više pogodnih planeta u jednom sektoru Galaksije.
Iz tih „klica” iznicali su razni varijeteti Hainaca, sa vlastitim posebnostima, a ciklus priča o povezivanju tih različitih „potomaka" Hainaca (među kojima je i ljudska rasa) u Ekumen, Ligu svetova, kao i o potonjim usponima i padovima Lige.
Epizode su u velikoj meri međusobno nezavisne, a ono što im je zajedničko jeste motiv „prvog kontakta" koji se na nadasve osoben način varira u gotovo svima. Najizvrsnije ostvarenje sa ovim motivom nesumnjivo je čudesni roman Leva ruka tame, kojim se Legvinova 1969. odmah popela na sam vrh SF panteona.
“Leva ruka tame” nije samo promenila fantastiku, već i feminizam, a bila je i deo procesa promene koncepta o tome šta znači biti muško ili žensko. Takođe, "Leva ruka tame" je roman o sasvim osobenoj civilizaciji jedne planete (civilizaciji prikazanoj u ukupnosti njenih veoma specifičnih crta), na kojoj izaslanik sa Zemlje biva upleten u dramatičnu borbu za svoj opstanak - i za uspeh jednog opšteljudskog napora.Književi kritičar Harold Blum je 1994. uključio ovo delo u svoj kanon zapadnjačke literature smatrajući da je “Le Gvinova, više nego Tolkin, podigla fantastiku u više literarne krugove današnjice”.
Frenk Herbert, “Dina”
Kosmička epopeja o dobru i zlu, prepuna avantura, izdaja, misticizma - od feudalnog društva iz daleke, izmišljene budućnosti čovečanstva rasutog po mnoštvu planeta širom galaksije do ideje o stvaranju čoveka natprirodnih, gotovo božanskih moći.
Pisci su i ranije zamišljali život na drugim planetama i katastrofe žvotne sredine, ali razmera “Dine” je bez presedana, uporediva, po mišljenju Artura Klarka, samo sa “Gospodarima prstenova”. Dobila je 1966. godine Hugo, kao i prvu ikada Nebula nagradu.
Džordž Martin, “Pesma leda i vatre”
Džordž Martin je nesumnjivo najpoznatiji, a po mnogima i najbolji, pisac moderne epske fantastike. Autor serijala “Pesme leda i vatre” čija je ekranizacija, u seriji “Igra prestola”, postavila nove standarde u svetu filma, te postigla ogroman uspeh kod publike i kritike.
U „Pesmi leda i vatre“, Džordž Martin je stvorio istinsko remek-delo, objedinivši sve ono najbolje što žanr epske fantastike može da pruži. Magija, spletke, romanse i pustolovine ispunjavaju stranice prvog toma ovog epskog serijala, koji će zasigurno oduševiti ne samo ljubitelje žanra, već i mnogo širi krug čitalaca.
U prvoj knjizi serijala, “Igra prestola” radi se o zemlji u kojoj leta mogu trajati decenijama, a zime pokolenjima, nad kojom su se nadvili crni oblaci. Ledeni vetrovi ponovo duvaju i u snežnim bespućima severno od Zimovrela, mračne i natprirodne sile okupljaju se iza velikog zida koji štiti kraljevstvo. U središtu sukoba nalazi se porodica Stark od Zimovrela, ljudi nepopustljivih i tvrdih kao što je i zemlja kojom vladaju. Prostirući se od predela okovanih surovom hladnoćom do dalekog letnjeg kraljevstva obilja i raskoši, ovo je priča o vitezovima i damama, vojnicima i čarobnjacima, plaćenim ubicama i kopiladima, ljudima koji žive u vremenu zlih predskazanja. Kroz mnoge zavere i spletke, tragedije i izdajstva, bitke i opsade, rešava se sudbina porodice Stark, njihovih saveznika i neprijatelja, dok svi oni pokušavaju da pobede u toj najsmrtonosnijoj od svih igara: igri prestola.
Džo Aberkrombi, “Prvi zakon”
Ukoliko vam se svidela “Pesma leda i vatre”, znači da će i serijal “Prvi zakon” biti potpuni pogodak za vas. U pitanju je najbolja trilogija žanra objavljenja u skorije vreme. Jednostavno nema uepšavanja stvarnosti niti kategorične podele na dobre i loše likove. Ironično je to da u ovoj fantaziji možete videti realnije sudbine nego u mnogim dramama, a dozirani crni humor je dodatni argument za najtopliju preporuku ovog serijala.
Prva knjiga serijala naziva se “Oštrica”. Ono što je najupečatljivije kod nje jeste što su glavni likovi mahom otpadnici, ljudi sa dna svih mogućih lestvica koji definitivno nemaju sjajnu startnu poziciju i igri koja se raspliće kako roman odmiče. Prvi sa kojim se srećemo je Logen Devetoprsti, iskusni varvarin sa severa kome je sreća konačno okrenula leđa i koji se već u samom startu nalazi u goroj poziciji nego što je ikada bio, progonjen od strane svih i svakoga. S druge strane, u centru velikog carstva nalazi se Džezal dan Lutar, sebični plemić kome je visoko poreklo obezbedilo poziciju i koji se bori da se probije više i dalje, trudeći se pritom da potroši što više vremena i novca na piće i žene. Na kraju, možda najinteresantniji lik je Inkvizitor Glokta, nekada veliki ratnik i poštovani oficir koji je nakon nekoliko godina zarobljeništva u rivalskom carstvu obogaljen i lišen svega što je nekada bio. On se sada nalazi u poziciji da otkriva tajne koje bi mogle dovesti do pada ustrojstva kompletne kraljevine ali i do njegove smrti ako ne bude planirao svaki sledeći korak vrlo pažljivo. Ukoliko ste željni dobre akcije i varvarske borbe, plemićkih smicalica, udvaranja, kockarskih dogodovština i mračnih pletenja, zavera i ubistava, onda je „Oštrica“ pravi roman za vas. Zli, cinični i pokvareni likovi sa kojima se sretnete ovde vas nikako neće ostaviti ravnodušnim.
Piter Bret, “Demonski ciklus”
Demoni haraju svetom. Ljudski rod je gotovo istebljen. Preživeli su grupisani u nekoliko manjih gradova i sela. Život se odvija samo preko dana, jer sa zalaskom sunca dolaze demoni od kojih postoji slabašna zaštita u vidu nacrtanih simbola, jer nijedno poznato oružje im ne može stvarno nauditi. Nekada su ljudi posedovali znanje kojim su gotovo uništili demone predvođeni Izbaviteljem. Vremenom su ljudi ušli u međusobne zavade i bivaju napušteni od Izbavitelja. Vekovi su prošli. a Iscjeljitelj i demoni su već postali mit u koji niko više nije verovao sve do njihovog povratka. Međutim znanje za borbu protiv demona je izgubljeno, a ljudski rod je prepušten molitvama za povratak Izbavitelja koji bi ponovo ujedinio ljude i povratio izgubljena znanja.
Objavljeno u
Kultura
subota, 20 avgust 2016 16:12
Vojin Ćetković: „Nadam se da će ovo biti gledana, uspešna, topla i dobra serija”
“Gledajući sve što je Šotra radio u životu, ja imam poverenja u njegovo iskustvo i znanje. On je čovek koji jednostavno ima ukusa što se tiče poezije, književnosti, scenarija i, prosto, ima neku meru kada se radi na filmu i televiziji”.
„Santa Maria della Salute“ je, kako već znamo, remek-delo našeg pesnika Laze Kostića. Međutim, biografski detalji koji su Kostića inspirisali da napiše ovu pesmu (možete pročitati OVDE), takođe su inspirisali reditelja Zdravka Šotru da napiše scenario za istoimenu seriju i film. Reditelj kaže da je ovo jedan od njegovih najvećih projekata i da je na njemu radio čitave tri godine. S obzirom da naš grad čuva veliku kulturnu baštinu, našao se na listi od stotinu pedeset lokacija na kojima se obavlja snimanje serije i filma “Santa Marie della Salute”, a glavna uloga poverena je Vojinu Ćetkoviću.
Ćetković je jedan od naših najboljih glumaca, iza sebe ima tridesetak značajnih uloga u pozorištu i na filmu. Ka pozorištu ga je odvela ljubav prema književnosti, te je svoju prvu ulogu dobio već sa osam godina. Iako je popularnost stekao kao Brando u seriji “Porodično blago”, izjavio je da nikada nije bio zavodnik i mangup. Glumio je još i u kultnim predstavama poput “Zlatnog runa”, “Proklete avlije”, “Ljubavnih pisama” i drugih. Njegova prva glavna uloga na filmu bila je uloga Maneta u “Zoni Zamfirovoj”, a igrao je i u “Pljački trećeg rajha”, “Ivkovoj slavi”, “Montevideu”. Gledali smo ga i u serijama “Vratiće se rode” i “Moj rođak sa sela”.
U pauzi između snimanja dve scene, sa njim smo popričali o ovom projektu, samom Lazi Kostiću, ali i o njegovim budućim planovima.
Kako Vam se čini atmosfera sa ovog snimanja, s obzirom na to da ne snimate prvi put u Vršcu? Da li ste zadovoljni?
-Znate kako, simanje je samo po sebi teško i postaje sve napornije jer su uslovi u kojima radimo drugačiji. Prosto se nema para i onda se i žuri i zakida, kako na raznim stvarima, tako i na vremenu. Moramo da budemo koncentrisani, bukvalno i po dvanaest sati. Zato ovako ljudi i viču, gužva je, sve je u takvoj nekoj atmosferi i prilično je naporno.
Dakle, snimanje se dosta razlikuje u odnosu na to kako je izgledalo na početku Vaše karijere?
-Razlikuje se puno. Čak ni odnos prema glumcima više nije kakav je nekad bio.
Pomenuli ste da privatno recitujete stihove Laze Kostića, otkud ta ljubav prema njemu?
-Svaki čovek ima neke posebne periode u životu, a ja sam u nekim od takvih perioda svog čitao poeziju. Prosto, postoje neke pesme koje su obeležile vreme u njemu. Nedavno sam ponovo, potpuno slučajno, otkrio pesmu “Santa Maria della Salute”. Dobio sam da je govorim na jednoj svečanosti u Narodnom pozorištu i, od tada, ta pesma i ja živimo zajedno. Dosta čudnih stvari se još događalo u vezi sa njom. Na kraju se pojavio i Šotrin scenario, što me je dodatno iznenadilo. Kad je na red došlo snimanje serije, bilo je nekako prirodno da se ta ljubav prema Lazi Kostiću razvije.
Da li Vam je, zbog te ljubavi prema Kostićevoj poeziji, teško da tumačite njegov lik ili postoje neke sličnosti, te Vam to ne predstavlja teret?
-Što se glume danas tiče, sličnosti između glumca i igranog lika su prevaziđene stvari. Jedna stvar je što igram poznatog čoveka i imam frizuru i brkove kao on, ali ja uistinu ne znam ni kako je on govorio, ni da li je šuškao ili je šepao, ne znam kakav je on stvarno bio. Jedino što mogu da primetim je šta se to danas traži i kuda ide svetska kinematografija i pozorište. Cilj je da se postavi problem, a mi smo ovde postavili problem nemoguće ljubavi. Znam dosta o Kostićevoj biografiji, naravno, ali to su sve spoljne stvari koje nas, u ovom slučaju, nisu zanimale. U interesu nam je bilo samo da ispričamo jednu pravu ljubavnu tragediju.
Šta očekujete, kakav će prijem kod publike doživeti ova serija?
-Zaista ne znam. Sve što snimamo kasnije pregledamo u montaži. To nekad ispadne jako dobro, čak i bolje no što smo se nadali, ali dešava se da ispadne i lošije od očekivanog. Međutim, gledajući sve što je Šotra radio u životu, ja imam poverenja u njegovo iskustvo i znanje. Nadam se da će ovo biti jedna gledana, uspešna, topla i dobra serija. On je čovek koji jednostavno ima ukusa što se tiče poezije, književnosti, scenarija i, prosto, ima neku meru kada se radi na filmu i televiziji. Ali, prebrzo se radi da bih već sada znao šta će biti. Videćemo kad projekat bude bio emitovan.
Da li više cenite Lazu Kostića kao pesnika ili kao dramskog pisca? I, ako bi Vam se ukazala prilika, da li biste zaigrali u nekoj Lazinoj drami, poput “Pere Segedinca”?
-Na Lazu Kostića, kao dramskog pisca, veliki uticaj imao je Šeksipr. S obzirom na to da je Šekspir pisao drame u stihu, kao i sam Kostić, zaključujemo da njih dvojica nisu odvajali poeziju i dramski tekst. Mislim da onda, ni u ovom slučaju, ne bi trebalo razdvajati Lazinu poeziju i Lazinu dramsku književnost. A ulogu bih vrlo rado prihvatio.
Koje uloge radije igrate, neke temperamentnije, poput Branda, ili možda povučene kao što je Andrejka?
-Kao i svaki glumac, volim da igram uloge koje se razlikuju jedna od druge. Takođe, kod samih likova koje igram, volim da postoji nešto što me provocira u njima. Nije mi važno kakvog su temperamenta.
Šta je to je potrebno da bi Vas neki lik zaintrigirao?
-Da bih prihvatio neku ulogu potrebno je da scenario bude dobro napisan, potreban je dobar reditelj i dobra ekipa. Takođe je potrebno da sam adekvatno plaćen, kao i svaki glumac. Sve su to važni faktori.
Koji su vaši dalji planovi, s obzirom na to da kreće pozorišna sezona? Da li ćete igrati u još nekom filmu?
-Postoji pet naslova na repertoaru. Uglavnom će biti igrani u mom matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Spremamo i jedan novi komad. Takođe se u JDP dugo nije igrala neka strana komedija ili vodvilj, mislim da će se to raditi ove jeseni. Postoje još neke stvari koje treba da snimam, ali nisu još zaključene ugovorom. Dok snimanje ne počne, ne verujem ni da će biti završeno (smeh).
Deo atmosfere sa snimanja možete pogledati u galeriji ispod.
Objavljeno u
Studentski intervju
Tagovano
petak, 19 avgust 2016 18:18
Laza Kostić i Lenka Dunđerski - srpski Romeo i Julija
Ovih dana Vršac je ponovo posetio reditelj Zdravko Šotra sa glumačkom ekipom koju čine Vojin Ćetković, Sloboda Mićalović, Srđan Timarov, Aleksandar Berček i drugi, kako bi snimio seriju inspirisanu biografijom Laze Kostića. Kako je i sam naveo, život ovog pisca je veoma zanimljiv, toliko da za film i seriju nije bilo potrebno ništa izmišljati. Serija će prikazati život Laze Kostića i njegovu ljubav prema Lenki Dunđerski. Tim povodom smo mi odlučili da zavirimo u život ovog slavnog književnika.
Laza Kostić je poslednji veliki pesnik među srpskim romantičarima, posle Jovana Jovanovića Zmaja i Đure Jakšića. Rođen je 1841. u Kovilju u Bačkoj, u bogatoj oficirskoj porodici, te je, materijalno obezbeđen, mogao da se posveti čitanju i učenju. Godine 1866. odbranio je doktorsku tezu na latinskom, a potom i službovao u Novom Sadu u saradnji sa Svetozarom Miletićem. Bio je politički veoma aktivan u pokretu Omladine srpske, poslanik Karlovačko-narodnog crkvenog sabora i Peštanskog parlamenta. Zbog svojih političkih delatnosti bio je hapšen i progonjen od strane austrijskih i mađarskih vlasti.
Godinama koje su usledile, Kostić je, posle Dositeja, postao jedan od najobrazovanijih književnika tog doba, poliglota i erudita. On je bio prvi šeksipiroman među svojim savremenicima, pisac koji je najviše doprineo Šeksirovoj kulturi u srpskom romantizmu.
Zanesen Šekspirom, kao pravi romantičar, i sam počinje da se bavi dramom i ubrzo postaje “naš mladi Šekspir”. Još kao mlad đak piše svoju prvu dramu “Maksim Crnojević” koja je i ostala njegov najbolji komad. Međutim, kao liričar bio je mnogo jasniji, a njegova originalna reč je bila kobna po njega. Bio je smatran za pesnika “u čijim grudima bukti sveti plamen poezije.”
Laza Kostić, kao liričar, nesumnjivo je najneobičnija ličnost u srpskoj poeziji i pisac od koga je književna kritika toga doba napravila “slučaj”. Još na samom početku svog rada vladao je većom književnom kulturom od ostalih pesnika, te ga je generacija više slavila nego shvatala. Zbog svog stalnog odstupanja, kako u životu tako i u književnosti, važio je za osobenjaka i neuravnoteženog čoveka. Neki su to posmatrali kao genijalnost, a neki kao brbljanje, te je zbog svoje originalnosti, pod starost, doživeo opšte osporavanje, čak i prezir. Svoj uspeh u književnosti Kostić je postigao tek nakon smrti. Posle Prvog i, naročito, posle Drugog svetskog rata, u Kostiću su videli književnika koji je stvarao iznad svog vremena.
“Santa Maria della Salute”
“Santa Maria della Salute” je najlepša ljubavna – elegična pesma napisana 1909. godine, samo godinu dana pre Kostićeve smrti. Sa sobom ju je nosio četrnaest godina. Za njeno razumevanje bitne su sledeće činjenice: lepota crkve “Santa Maria della Salute” u Veneciji, Kostićeva reakcija na saznanje da je ova velelepna crkva sagrađena od materijala sa naših prostora i njegova ljubav prema Lenki Dunđerski koja je rano preminula.
Crkva Gospe od Spasa pripada remek-delima latinske arhitekture, a posvećena je, kako je istaknuto i u samom naslovu pesme, Bogorodici. Njena raskošna lepota i danas izaziva divljenje, kako spoljašnjom dekoracijom, mnoštvom kubeta i lukova, tako i unutrašnjom lepotom. Poštovaoci ove građevinske lepote obično čekaju trenutak pred zalazak sunca, kada je crkva okupana sunčevim sjajem, a estetski doživljaj postaje potpun. Ikona Gospe od Spasa je rađena u stilu vizantijskog slikarstva. Svojim prvim pogledom na građevinu, i sam Kostić biva očaran njenim sjajem.
Naime, Laza Kostić je, trideset godina pre nastanka pesme “Santa Maria della Salute”, napisao pesmu “Dužde se ženi” u kojoj izražava revolt i ogorčenje zbog seče dalmatinskih šuma koje su služile kao materijal za izgradnju poznate venecijanske crkve.
Kada je zakoračio u petu deceniju svog života, upoznao je dvadesetogodišnju devojku Lenku Dunđerski, ćerku svog bogatog prijatelja Laze Dunđerskog. Iako je razlika u godinama bila velika, ljubav koja se rodila bila je obostrana. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, koga je do tada znala samo po stihovima, a Laza je bio očaran njenom lepotom i mladošću. Laza, kao razuman čovek, shvatavši da je razlika u godinama prevelika, smatrao je takvu ljubav nemogućom. Kako bi se sklonio od emocija prema mladoj lepotici, Laza odlazi u manastir Krušedol i tamo ostaje nekoliko godina. Takođe, kao prijatelj Nikole Tesle, predlaže mu da se Lenkom oženi. Međutim, Tesla mu jasno stavlja do znanja da se interesuje samo za nauku. Na predlog svog prijatelja Laze Dunđerskog, Lenkinog oca, Kostić se ženi somborskom bogatašicom Julijanom Palanački i nakon ceremonije odlazi sa suprugom u Veneciju. Nekoliko dana po odlasku, Lenka umire od tuberkoloze, kako nalažu zvanične informacije.
Laza Kostić, saznavši za Lenkinu smrt, odlazi u crkvu Gospe od Spasa. Ganut lepotom građevine okupane suncem, izražava kajanje zbog ranije napisanih stihova i traži oproštaj. Druga tema prepliće se sa prvom. Pesnik se seća Lenke Dunđerski, a potresen njenom ranom smrću i smatra sebe krivim. U neizmernom bolu vaskrasava je svojim rečima i doziva da se vrati. Lenka mu odgovara kao u snu, javlja se kao vizija, koja u Kostiću izaziva uzbuđenje i nadu. U snu će bar imati ono što na javi nije mogao. Pesnik blaženo sanjari, a čitavu pesmu ispevava harmonično i svečanim tonom. Kraj odiše sveukupnim blagostanjem, životnom harmonijom i srećom.
Laza Kostić poslednje godine provodi sasvim izvan javnog života, ogorčen i usamljen. Upokojio se 1910. godine u Beču, gde je otišao na lečenje, a sahranjen je na velikom Pravoslavnom groblju u Somboru.
Objavljeno u
Kultura
Anketa
Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?
Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%
Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017
- 1
- 2
- 3
