Ljudi su svoja tela obeležavali tetovažama hiljadama godina. Ovaj trajni dizajn – nekada običan, nekada detaljan, uvek ličan – služio je kao amajlija, statusni simbol, izjava ljubavi, znak religioznih verovanja, ukras, a nekad čak i kao način kažnjavanja.

Najranije pronađene tetovaže na Ledenom čoveku iz oblasti sadašnje italijansko-austrijske granice okvirno govore o 5200. godini pre nove ere. Naučnici smatraju da su, zbog naizgled nasumičnog položaja tačaka i linija istetoviranih na njegovom telu, tetovaže tada korišćene u svrhe otklanjanja bolova. Na mumijama egipatskih žena pronađene su razne vrste tetovaža, za koje je spekulisano da su znakovi da su prostitutke, vračare ili jednostavno, ritualno istetovirane tokom trudnoće da bi porođaj što bolje prošao i za majku i za dete.

Tetovaže su popularne i u modernom društvu, naravno, u drugačijem obliku od prvobitnog, ali s nepromenjenim značenjem. Ljudi često odlučuju da istetoviraju sliku, simbol, nešto što ih podseća na izgubljenu voljenu osobu. Iako nije novina, praksa u tetoviranju kojoj poslednjih godina raste popularnost jeste mešanje mastila sa kremiranim ostacima voljene osobe. Zove se komemorativno ili ritualno tetoviranje. Za neke je ovo vrlo morbidno, a za neke samo jedan od načina da svoje voljene čuvaju blizu sebe do kraja svog života. Ovaj proces se uglavnom obavlja „underground“ i nemaju svi tattoo-majstori ni hrabrosti, a ni želje da se upuste u ovaj zdravstveno nepredvidiv poduhvat. Nuspojave mogu biti da se telo po primanju takve miksture mastila ponaša kao da je na kožu naneto strano telo, te niz problema može biti izazvan, od odbacivanja do inficiranja. Međutim, oni koji se ovakvim tetoviranjem bave tvrde da je količina korišćenog pepela kremirane osobe mikroskopska, kao i da preduzimaju sve mere kako bi sterilisali i osigurali ovaj miks mastila.