Osećam kao da je 8. mart jedini dan u godini kada stvorim vreme da se vratim svojim mislima. Prošlo je, ponovo, godinu dana od kad sam zaista sela i napisala nešto, ali sam ovaj dan izgleda prisvojila kao svoj datum na portalu i ne dam ga nikome.
Želela bih da ga počnem jednom interesantnom stvari koja se desila pre dva dana. Regularan utorak, 7 ujutru. Po difoltu trčim na bus zajedno sa standardnim stresom da li ću stići uopšte na vežbe ovim polaskom jer je naravno ovo najgore doba novosadskog saobraćaja. Tek kad sam stigla na stanicu, primetila sam da je vetar bio toliko snažan da je pomogao jednom kontejneru da se od svoje uobičajene pozicije ispred moje zgrade dokotrlja do posred puta kojim su jurili automobili. Je l' možete da pretpostavite šta se desilo? Niti jedan vozač nije izašao da makar pokuša da pomeri kontejner sa puta. Svi su ga pažljivo zaobilazili, svesni ili nesvesni mogućeg rizika da će vetar ponovo dunuti i možda udariti u stranu njihovog automobila. Ama, baš svi.
Navelo me je na razmišljanje. Koliko je to zapravo tipično... Eto ti problem većeg broja ljudi, heeeej ispred nosa ti je, možeš ga vrlo lako rešiti, ali ti si tipičan čovek današnjice i zaobići ćeš ga i pustiti da se neko drugi bavi njime. Neko drugi.
Sad razmislite o svom životu i kako ga živite. Da li čekate da vam rešenje problema odradi neko drugi, padne sa neba poslat od Zevsa ili da se samo probudite i bude PUFFF?
Nećete početi da razmišljate šta donose vaše trenutne odluke dok one svojim uzročno-posledičnim tokom ne poremete ceo vaš način življenja i u momentu shvatite da vi više niste oni vi koji ste bili pre dve godine. Promenili ste se.
Neki kažu promena je dobra. Ja sam isto to govorila dok sam živela život ispunjen rutinom, ustaljenim tempom sa identičnim ljudima od početka svog kognitivnog razvoja.
I onda... PUFFF. Promena. Nema više ljudi koje si voleo kao rodbinu, a i pravu rodbinu vidiš kad je neki svetac ili nešto. Novi grad. Novi ljudi. Nova iskustva. Nova znanja. Nove frizure. Novo sve.
Je l' bila dobra promena? Još uvek ne znam, jer se i dalje oporavljam. Mnogo je bre to stresa, samohejta i preispitivanja za oduvek-uljuljkanu-osobu. Mnogo i odjednom...
Sad evo čekam da mi se zdravstveni problemi prouzrokovani tim stresom reše sami od sebe.
U međuvremenu ponovo je duh osmog marta tu. Ne znam šta da vam kažem, da li se nešto poboljšalo u svetu na domenu ženskih prava ili nije. Pročitala sam naslov skoro da jednoj ženi u američkom kongresu preti otkaz nakon što se porodi jer će biti vrlo nezgodno da ili uzme porodiljsko ili da valjda dovodi to dete na posao ili šta god već. Nisam imala snage da čitam. To je isto takav problem što očekujemo da će neko drugi rešiti jer imamo drugih briga na pameti i teško nam je i nema se para i šta ti ja znam. Bukvalno kao da smo svi kolektivno odustali i pustili da se sve reši samo od sebe, a ti Mićo otpuštaj sve što hoda, nemoj da plaćaš majke kad im najviše treba, nemoj da neguješ mladost jer ti nije palo na pamet da ti za razvoj treba i kvalitetan kadar, Bože moj - nek' pocrkaju svi od gripa kad neće da plaćaju doktore privatno jer njima i njihovim majkama neko ne daje platu koju zasluže vrednim radom i odricanjem. Pitaćete se gde vam je taj drugi neko i što se nije rešio problem sam od sebe kad taj problem dođe po vas.
U stvari znam. Znam šta da kažem. Kažem ti da, iako je neko pokrenuo momenat promene pre sto godina, ne znači da je borba gotova. Neće biti gotova dok je još uvek bitna razlika polnog organa kada se određuju plate za identičan posao, kada si u opasnosti gubitka posla ako ispuniš svoju prirodom datu priliku da produžiš vrstu, a u isto vreme sramota ako odlučiš da to ne želiš. Neću ti nabrajati šta sve treba da se uradi. Znaš to i bez da kažem bilo šta. Vidiš i puštaš da se reši samo od sebe i da reši to neko drugi jer ti imaš previše sopstvenih briga. Dok ne shvatimo našu ulogu u društvu, koliko zavisimo od njega i koliko nam je potrebna promena mnogih stavova, problemi će se gomilati dok mi odlučujemo da nam to nije prioritet. Svako od nas, muško, žensko, zaslužni smo za svoju sreću. Bar bi tako trebalo da bude. Treba svi da imamo pravo da delujemo u korist svoje sreće. Danas je to toliko teško. Uglavnom jer to neko drugi odlučuje umesto nas.
Nebitno da li ste muško, žensko ili nedefinisani, iskoristite današnji dan, i sutrašnji, i onaj posle njega, i onaj posle i posle i onda u krug da budete vlasnik svoje sreće i da radite sve što možete za te trenutke i ako vidite da vam nešto to uskraćuje, makar probajte ići uzvodno. Bolje je nego čekati momenat koji možda nikada neće doći. Uvek je bolje.
Samo kažem.