Projekat "RAZLIKE SU NAŠA SLIČNOST" održaće se u sredu, 13. decembra i četvrtak 14.decembra u školama "Paja Jovanović" i "Olga Petrov Radišić". Organizacija zaslužna za ovo jeste "Izazov" - udruženje za decu i mlade sa invaliditetom.
O detaljima projekta pričali smo sa Ivanom Aradskim, koji nam je objasnio kako će sve to funkcionisati.
1. Kako ste došli na ideju da radite ovako nesto?
Ideja o ovom projektu rodila se još pre nekoliko godina, kada je projekat i ušao u uži izbor „Divac Omladinskog fonda“ koji finansira projekte neformalnih i formalnih grupa mladih. Tada smo mnogo toga naučili o samom procesu osmišljavanja projekta, pa smo s obzirom na to imali priliku da projekat do prve realizacije usavršimo i unapredimo, imajući u obzir ciljnu grupu i ono što njime želimo da ostvarimo.
2. Šta je bila prelomna tačka odluke?
U gradu se skoro svakog 3. decembra obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, ali je to uglavnom datum tokom kojeg se za nas sve završava ubrzo nakon što počne. Tada je u nas upreta pažnja medija, sugrađana, raznih udruženja, ljudi koji se tog dana rukuju sa osobama sa invaliditetom, a sutra se na ulici već ponašaju kao da se sa njima nikada nisu sreli. Činjenica je da nama za inkluziju nije dovoljan jedan dan u godini, niti su nam dovoljna lažna obećanja koja se rastežu od godine do godine. Zato smo odlučili da je početak decembra savršena prilika da se malo družimo sa decom na kojoj svet ostaje, i da, kada već ne možemo da promenimo današnje odrasle, deci pomognemo da nauče da sve ljude gledaju na isti način.
3. Kakva su očekivanja od ovog projekta?
Nadamo se da ćemo u svaku od tih malih pametnih glavica koje će učestvovati u inkluzivnim radionicama uspeti da ubacimo jedno zrno inkluzije koje će u godinama koje dolaze procvetati u njima. U životu sam se mnogo puta susretao sa diskriminacijom, lošim komenarima i sličnim stvarima, ali je to veoma retko ili skoro nikad bilo upućeno od strane nekog deteta. Jer, mala deca su poput praznog rečnika koji čeka da bude popunjen, ako u njega ispišete najlepše reči, samo za njih će znati. Zato je naš projekat usmeren ka deci, kojoj njihova neiskvarenost i dobrota ne dozvoljavaju da vas vide nikako drugačije nego baš onakve kakvi jeste.
4. Šta misliš, kako će radionice proći?
Radionice koje smo održali prošle godine u Osnovnim školama „Paja Jovanović“ i „Olga Petrov Radišić“ su prošle odlično, pa zbog toga verujem da ćemo i ove godine iz učionica ispratiti mnogo nasmejanih lica koja su naučila nešto novo. Deci je uglavnom najzanimljivija interaktivna igra „Probaj da se snađeš“ u kojoj se na dvadesetak minuta stavljaju u kožu osoba sa različitim vrstama invaliditeta i tako uče malo više o načinima na koje one ostvaruju svoje potrebe, kao i kreativna radionica na kraju druženja. Nakon prošlogodišnjih druženja po glavi mi se motala samo jedna misao, ako svet ostaje na mladima sa kojima smo se družili, biće to jedan divan svet.
5. Posle ovih radionica, kakvi su planovi za nastavak nekih aktivnosti?
Nakon održanih radionica ove nedelje, udruženje za decu i mlade „Izazov“ proslaviće sledeće nedelje svoj deseti rođendan i tako na neki način zaokružiti prethodne godine rada koje su obeležili brojni slični projekti, inkluzivne radionice, kreativni kursevi i izložbe u kojima je udruženje uzelo učešće. Već sledeće godine ćemo, za razliku od mnogih koji to rade vrlo glasno i direktno, pomalo stidljivo nastaviti sa svojim radom i pokušajima da našim sugrađanima pomognemo da osobe sa invaliditetom prihvate kao ravnopravne članove našeg društva, što one već svakako i jesu.
6. Koliko je tebi lično teško, odnosno lako da se posvećuješ ovakvim stvarima?
Ja se ovakvim stvarima bavim sa velikim entuzijazmom i oduševljenjem. Mislim da ovakav „posao“ niko neće obaviti umesto nas i da je jako važno da mi budemo ti koji će zasukati rukave i učiniti prvi korak. U životu sam se nagledao ljudi koji kukaju nad svojim nesrećama i ne mogu da se pomere sa mesta na kojima su ih one ostavile, dok čekaju da im se desi neko čudo. Ja sam odavno odlučio da želim da budem sam svoje čudo, i da želim da pružim priliku drugima da se posmatrajući moj primer ohrabre i usude da se pomere sa „mesta zločina“. Po rečima ljudi koji me svakodnevno zaustavljaju na ulici i razgovaraju sa mnom, rekao bih da mi dobro ide.
Pozivamo vas da pratite rad i tako pomognete ovom udruženju, kao i svim osobama sa invaliditetom!
