Još od antičkog doba, ljudi imaju potrebu da razumeju svet oko sebe. Razumevanje svakodnevnih pojava ljudi su počeli filozofiranjem, koje su kasnije raširili toliko da danas ne možemo ni da pobrojimo koliko nauka postoji.

Fizika je za mnoge gomila zastrašujućih i zbunjujućih podataka, koji, u stvari, prolaze neprimećeni pored nas, za koje zaboravimo da su osnovne pojave objašnjene fizikom.

Pitanje koje je mučilo čoveka od davnina je: "Ako već znamo da je Zemlja okrugla, a ne ravna, i da se neprestano vrti oko Sunca i da se to Sunce okreće oko nekog drugog centra, zašto ja stojim čvrsto na tlu?"

Ovde dolazimo do nečega što svi znamo kao gravitaciju. Njutn je postavio zakon gravitacije još 1686. godine u svom delu „Principia Mathematica“. Postoji neka privlaćna sila koja zavisi od udaljenosti centara dva objekta, njihovih masa i ubrzanja. Znamo i da postoji konstantno ubrzanje privlačne sile na Zemlji. Znamo i da Sunce privlači Zemlju i ostale planete, kao i da se dešava obratno, a tako je i sa Zemljom i Mesecom. Ali, Njutn je imao jednu malu tajnu – nije mogao da objasni uzrok ove sile.

Preskačemo par stotina godina i dolazimo do čoveka čije ime svi znamo i najpametnije osobe s kojima se družimo često upoređujemo baš sa njim. Ajnštajn je pokušao da objasni nedostatke Njutnove teorije gravitacije i tako došao do svoje, Opšte teorije gravitacije, koja je revolucionizovala naše razumevanje kosmosa.
Uvodi se pojam četvrte, vremenske dimenzije i tako se svemir i sve pojave u njemu objašnjavaju takozvanom „tkaninom“ prostorvremena.
Zamislite da na trambolinu stavite kamen – nastaće polukružno udubljenje, kamen će povući tkaninu tramboline nadole. To se dešava i u svemiru sa planetama. Manji objekti koji su u blizini objekta sa velikom masom kreću se kružnom putanjom oko njega zbog zakrivljenja koje masivan objekat pravi u prostorvremenu.

Dvadeset i prvi vek je. Napredak nauke i tehnologije je doveo od transporta kočijama vučenih konjima do putovanja u svemir, ali i dalje nismo na čistom s onim što nas drži prizemljenim (iako su nam glave ipak u oblacima). Korak napred u razumevanju gravitacije napravio je međunarodni tim naučnika koji je 11. februara objavio da je otkrio gravitacione talase, talase koje je Ajnštajn predvideo pre jednog veka, ali je rekao i da je ova vrsta talasa previše slaba da bismo ih detektovali,a kasnije je i sam sumnjao u svoju teoriju.
Gravitacioni talasi nastaju kada se sudare dva masovna, ali kompaktna objekta, kao što su crne rupe ili neutronske zvezde. Nakon tog sudara nastaju talasi koji brzinom svetlosti putuju kroz kosmos i utiču na njega.¹
Naučnici koji su radili na instrumentu pod nazivom LIGO (Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory) otkrili su gravitacione talase koje je prouzrokovao sudar dve masivne crne rupe pre 1,3 milijarde godina. Ove talase su kasnije pretvorili u zvuk. Filozofi su smatrali muziku jezikom univerzuma, a sada je napokon i čujemo. Ovo otkriće otvorilo je vrata novim načinima upoznavanja kosmosa, mesta gde postojimo i koje nas je stvorilo.

Mnogi naučnici i zaljubljenici u nauku slave ovo otkriće, čak upoređujući ga sa momentom kada je Galileo prvi put uzeo teleskop u ruke da bi posmatrao svemir. Meni, kao zaljubljeniku u svet i ono što univerzum pruža, najteže pada što sam biće sa rokom trajanja, tokom kog neću uspeti da otkrijem misterije univerzuma koje me muče. Ali mogu da pokušam. Možete i vi. Ostanite znatiželjni.