Veliki talas nasilja koji već poslednjih nekoliko meseci potresa našu zemlja naterao me je da se prisetim vremena kada sam i ja bio žrtva nečije „ljubavi“. Crni naslovi u dnevnim novinama i zastrašujuće slike sa lica mesta zločina sve nam glasnije govore kako ljudi više ne prave razliku između ljubavi i mržnje. Od takve „ljubavi“ sve češće stradaju žene, neretko deca, a u poslednje vreme čak i oni čija je jedina greška bilo to što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ljubav je postala mnogo opasnija i bolnija od mržnje. A prava ljubav ne bi trebalo da boli.

Nasilje u porodici je verovatno jedan od najzastupljenijih tipova nasilja, a njegovoj „nevidiljivosti“ za druge ljude doprinosi to što se odigrava unutar četiri zida. Njegovi glavni akteri, zlostavljač i zlostavljani članovi porodice najčešće o tome ćute. Zlostavljač kako bi umanjio svoj zločin, a zlostavljani iz nekoliko razloga. Pored straha od osobe koja ih muči oni se često plaše i osude nepoznatih ljudi, familije, komšiluka, onih koji će misliti da su ono što im se događa sami izazvali.

Pre nešto manje od deset godina i ja sam se zatekao u začaranom krugu porodičnog nasilja. Krugu u kojem se konstantno vrtite oko jedne iste ose, vraćate se tamo odakle ste krenuli, a stvari postaju samo gore po vas. Kada se „moj otac“ osam godina nakon razvoda pojavio na našim vratima, mama i ja smo bili spremni da mu pružimo drugu šansu koju svako zaslužuje. Tada nismo znali da je druga šansa ponekad zapravo druga prilika da neko završi ono što je započeo. Igrao je na staru dobru kartu „promenio sam se“, a koliko se zapravo „promenio“ shvatili smo već posle par meseci, kada se posle kraće pauze ponovo vratio alkoholu. Sa željom da mu po ko zna koji put pomognemo da se izbori sa svojom zavisnošću ostali smo kraj njega. Bila je to velika greška. Ubrzo je počelo i nasilje, prvo psihičko, a onda i „sitni“ fizički ispadi usmereni ka mojoj majci.

U trenucima kada su situacije postajale neizdržive pokušavali smo da se sklonimo od svega što nam se dešava. Sa praga su nas uvek vraćala manipulativna obećanja da je to poslednji put, da su se tog puta stvari zaista promenile i da će sve biti bolje. Nije bilo. Nasilje je bilo njegov način iskazivanja „ljubavi“. Zlostavljanje na razne načine išlo je u kombinaciji sa potkradanjem rođene porodice zbog astronomskih dugova u kafanama. Mir je postao luksuz. Kao osobi koja u tom periodu nije znala da odbrani ni sebe, a kamoli druge, bilo mi je jako teško da se suočim sa događajima koji su se nizali. Napetu situaciju u kući neretko smo smirivali nadležnim ustanovama koje nisu mogle da urade mnogo toga, s obzirom da nisu postojali „vidljivi znaci“ krivičnog dela. Praktično je trebalo proliti nečiju krv kako bi nešto uopšte moglo da se uradi. Udaljivanje i pretnje nadležnih organa nisu urodile plodom, a mi smo postali svesni da će ako nešto ne učinimo neko od nas izvući deblji kraj. Do tada je deblji kraj uvek izvlačila moja majka. Boreći se da mi obezbedi porodicu kakvu zaslužujem trpela je i više nego što je trebalo, a ja sam bio previše nesvestan situacije i uplašen da bih joj rekao da za trpljenje nema razloga.

Ako se nađete u situaciji u kojoj smo bili moja mama i ja najvažnije je da odredite koliko ste daleko spremni da idete. I da li je ono za šta se borite dovoljno vredno da bi zbog toga izgubili živce, a možda i život. „Moj otac“ je za svoje prijatelje bio prava drugarčina. Slika koju je negovao pred drugima mnogo se razlikovala od one na kojoj je insistirao kod kuće. Za druge je on bio vredan i miran čovek koji je uvek spreman da pomogne (to vrlo često čujete na televiziji dok poznanici opisuju ljude okrivljene za teška krivična dela, zar ne?), na pragu naše kuće njegova „dobrota“ je ustupala mesto alkoholu u njegovoj krvi i prgavoj naravi željnoj svađe.

Kada je i poslednja nada da ćemo ikada moći da budemo porodica kakvu smo želeli, mama i ja smo otišli. Ovoga puta zauvek. Promenili smo adresu, brave na vratima i život. Bili smo spremni na novi početak i na mir koji svako živo biće zaslužuje. Nakon incidenta tokom kojeg je ispred našeg novog doma fizički nasrnuo na moju majku a mene pesnicom oborio na zemlju, otišao sam u opštinu i podneo zahtev za promenu prezimena. Samo mesec dana kasnije on više nije imao dete, a ja ni zvanično nisam imao oca.

Za razliku od mnogih koji nisu imali tu sreću, moja majka i ja nismo postali samo jedna od brojki mračne statistike porodičnog nasilja. Zbog toga sam odlučio da napišem ovako ličan tekst, sa nadom da ću vas inspirisati da sebe poštujete više od jednog običnog broja. Da na vreme uradite ono što je najbolje za vas, a ne ono za šta drugi misle da je najbolje. Jer, na kraju dana posledice za pogrešno donesene odluke snosite samo vi, a ne zli jezici. Ako se ikada nađete u sličnoj situaciji setite se da vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Ne dozvolite da vam neko ko vas ne zaslužuje upropasti život zato što nećete dobiti priliku da ga živite ponovo. Živi se samo jednom, a ako tu priliku iskoristite kako treba, to je i više nego dovoljno. Stanite na put vašim zlostavljačima i izađite na ulicu. Tamo vas čekaju mnogi divni ljudi koje tek treba da upoznate, baš onakvi kakve kraj sebe zaslužujete.

Šta čekate?