„U toku je globalno zaGEJavanje. Stop Gej paradi! Stop promociji homoseksualizma maloletnim licima“ pisalo je na plakatu uoči odlučivanja da li će se beogradska parada ponosa održati 2012. godine.
Šezdesetih godina, policijske racije na gej barove bili su redovna pojava. Bilo je nelegalno služiti alkoholna pića gejevima. Gej ljudi nisu smeli da igraju jedno s drugim. Tokom tipične racije, svetla su bila uključena, ljudi poređani u vrstu i identifikovani. Svako ko nije imao identifikaciju ili bio obučen kao suprotan pol bio je uhapšen. Žene su morale da nose bar tri ženstvena odevna predmeta. U protivnom bi i one bile hapšene. Takođe, zaposleni gej barova bi bili odvođeni u policiju.
Jun 28. 1969. Prekretnica moderne istorije i borbe za ljudska prava.
Ove subotnje večeri osam policajaca ušetalo je u Stounvol In u kome je bilo oko 200 ljudi. Patroni ovog gej bara prvi put odbili su da sarađuju u još jednoj raciji u nizu. Policija je tada odlučila da sve prisutne odvede u stanicu. Dok su čekali maricu, ljudi koji nisu bili uhapšeni, umesto da odu, odlučili su da sačekaju ispred vrata bara. Skupila se rulja najmanje 10 puta veća od broja uhapšenih. Neredi su počeli kada je lezbejku koja se žalila da su joj lisice previše stegnute policajac pendrekom udario po glavi, podigao i odneo do zadnjeg dela kola. Tada je gomila pokušala da prevrne policijska kola marice. Metalni novac, flaše piva, a zatim i cigle bile su bacane u pravcu marice. Desetorica policajaca, koja je sada bila nadmašena u brojnosti šezdeset puta, zabarikadirala se u Stounvol In baru zbog sopstvene sigurnosti. Tada su gejevi ispred bara bacali kante za smeće, flaše, kamenje i cigle na zgradu, pritom lomivši prozore. Taktička policija je ubrzo stigla da oslobodi zarobljene policajce i smiri situaciju.
Do 4:00 ulice su bile raskrčene. 13 ljudi je uhapšeno. Nekoliko ljudi iz gužve je hospitalizovano i četvorica policajaca bilo je povređeno. Skoro sve u Stounvol Inu bilo je polomljeno. Govornice, toaleti, ogledala, džuboksi bili su razbijeni, možda u pobuni, možda od strane policije.
Događaji u Stounvol Inu u Njujorku inspirisali su skoro nedelju dana nemira i pobune protiv Vlade i protiv režima.
Režima koji je podržavao opresiju, diskriminaciju i uznemiravanje određene manjinske grupe.
Nedelja ponosa počela je u ponedeljak, a završiće se šetnjom beogradskim ulicama u nedelju, Beogradskom paradom ponosa, Prajdom.
Koja su vam pitanja prošla kroz glavu, koje rečenice?
„Zašto se paradiraju, ni mi „normalni“ se ne paradiramo.“, „Neka drže to u svoja četiri zida“, „Mogu da se ponose i bez parade.“
Volela bih da vas pitam jedno pitanje. Ali razmislite dobro.
Šta je za vas normalno?
Imate ideju?
Sigurno?
Hajdemo još jedno.
Da li mislite da je to jedino normalno koje postoji?
Davno sam shvatila da ne moraš da budeš isti kao neko da bi pokušao da ga razumeš. Ne moraš da si prvržen istom polu, da se osećaš da si u pogršnom telu ili da se preispituješ da razumeš kroz šta takvi ljudi prolaze. Prava LGBT osoba su u Srbiji ogroman tabu, a na samu Paradu se gleda sa zgražavanjem, u najmanju ruku.
Zašto onda paradirati kada si ponosan na sebe?
Istorijski gledano, svaka borba za ljudska prava, bila ona protiv robovlasništva, feudalizma, tiranije, nacizma, komunizma, diskriminacije po bilo kom osnovu, morala je početi nasiljem. Tako je bilo i sa borbom za prava LGBT populacije. Prava koja ona za sebe traži ranije su davana samo opakim i krvlju obavijenim revolucijama. Parade su način da se to izbegne, jer cilj nije sejanje mržnje i dizanje ruke na svog bližnjeg, već baš suprotno – širenje ljubavi. A koji je bolji način da se ljubav raširi nego dobar mardi gra?
Cilj parade bih ja nazvala traženjem slobode. Zahvalnost ljudima koji su se prvi usprotivili svojim opresorima, osnaživanje jedni drugih, okupljanje ljudi koji se bore sa istim problemima samo da pokažu jedni drugima kako nisu sami u toj borbi, hrabrost, prihvatanje, pokazivanje da nije sramno biti ono što zaista jesi, jedan dan i mesto kada nije bitno ko si, jer će te prihvatiti upravo takvog kakav si. Prava sloboda.
„Moje lično mišljenje je da ako treba da žrtvujem strahu svoje ljudsko dostojanstvo i svoje pravo da budem ono što sam, radije ću da se ubijem nego što ću da živim i da se krijem.“, rekao je Igor Dobričić, žrtva prebijanja na paradi ponosa 2001. godine.
Alan Tjuring bio je čovek koji je 1951. godine osuđen zbog homoseksualizma. Dobio je izbor – dve godine u zatvoru ili dve godine hormonalne terapije koja će izlečiti njegov homoseksualizam. Posle godinu dana za nervni sistem ekstremno deteriorne terapije, on je počinio samoubistvo. Njegov život bio je ispunjen usamljenošću i odbacivanjem od svih koje je upoznao. Ovo je čovek koji je napravio mašinu koja je dovela do kompjutera bez koga ne možemo da zamislimo ni jedan dan. Homoseksualac je napravio našu omiljenu zavisnost. Da li je njegova homoseksualnost veća od važnosti njegovog izuma i zaveštanja?
65 godina kasnije, LGBTQ borba za jednakost je u mnogim medijima i da li je drugačije? U 78 zemalja sveta je još uvek kažnjivo zakonom biti homoseksualac. U mnogo više je to društveno neprihvatljivo.
Zar nije najveća tragedija čoveka da mora da krije ono što je zaista, zar nije to najveći kavez u kom možete živeti? Hajde, znam da iz prve ruke znate kako je to zapravo.
Parada kao promocija homoseksualizma maloletnicima... Iskreno sam se nasmejala ovom plakatu jer mi je zvučio kao propagandni materijal protiv cigareta, alkohola ili droge. Vidite, cigarete, alkohol i droga su naši izbori. Roditi se gej ipak nije.
Tema homoseksualizma i transrodnosti je toliko kontroverzna i opširna da bi se o njoj moglo pričati danima. Ali ja to naravno neću uraditi. Pitaću vas samo: Kako to da, iako svako od nas želi da bude voljen i prihvaćen zbog svega što jeste, kao društvo ne možemo da prihvatimo kada se to zaista desi, kada su te dve osobe istinski srećne, bez obzira na pol osoba koje se vole? Da li je to ljubomora možda? Kada smo dozvolili da ratovi, mržnja i nasilje dođu ispred prihvatanja, ljubavi i razumevanja? Kada smo to počeli da učimo svoju decu?
Zapamtite da privilegije koje vi uživate ne poznaju svi. Zapamtite da se deo nečijeg identiteta koristi kao najgora uvreda.
Prajd se tiče svih nas jer svako zaslužuje da bez trunke srama i stida pogleda sebe u ogledalo, apsolutno ponosno, slobodno i s ljubavlju.
Get educated about homosexuality - Edukujte se o homoseksualnosti
