Skloni me od loših filmova. Skloni me od svih onih pisaca koji pišu o jednim te istim stvarima, a nazivaju sebe tako velikim umetnicima. Skloni me od velikih grudi sa malim mozgovima. Skloni me od parova koji se na instagramu toliko vole, a uživo su dva sveta. Skloni me od sajtova za upoznavanje, od lažnih osmeha, od napumpanih usana i dugačkih poruka.
Skloni me od sveta u kojem nisi žensko ako ne nosiš štikle, u kojem su mama i tata keva i ćale, u kojem nije važno ko si zapravo, već ko se trudiš da budeš.
Ne želim fejk. Ne želim docrtane mladeže i pegice, ne želim nepravdu, ne želim da se trudim da volim sve što je kul. Ne želim da se pretvaram da ne stavljam luk u pljeskavicu ili da ne plačem dok gledam seriju. Ne želim da se pravim da u meni nema ni jedne jedine emocije, jer to tako treba.
Štrčaću u masi, ali neću biti ista kao oni. Neću dozvoliti da mi „Pedeset nijansi“ bude omiljena knjiga, samo zato što nisam pročitala ni jednu drugu. Neću da nosim haljine samo da bih bila dama. Neću da se igram sa fotošopom. Neću da se plašim da igram u javnosti i neću da se sklanjam od kiše da mi se šminka ne bi skinula. Neću. Možda sam stvorena da neću ono što se svima toliko sviđa, a možda ste i vi stvoreni da volite sve ono što je besmisleno. Neću da pazim šta jedem da se slučajno ne bih ugojila.
Hoću da sam opuštena, čupava, musava od čokolade, sa suzama u očima od sreće i sa emocijama koje ne umem da prikrijem. Hoću da radim ono što volim, pa makar to niko drugi ne voleo. Hoću da izađem u patikama i hoću da slušam rok. Ne moram da znam da igram kolo. Ne moram da volim trubače. Ne moram da volim sladoled od čokolade. Ne moram da se utapam. Neću fensi kafiće, hoću klupe u parku. Hoću da se smejem glasno i iskreno.
Hoću da se sklonim od ovog sveta u kojem je sve toliko naopačke, u kojem si kul ako ponižavaš slabije, u kojem si faca ako radiš ono što drugi očekuju od tebe, a ne ono što ti želiš. Hoću da se sklonim od sveta u kojem je čitanje gubljenje vremena, u kojem se proslaviš ako uđeš u rijaliti i u kojem svako može da se nazove umetnikom. Hoću da se sklonimm iz sveta u kojem je poklanjanje cveća kliše, u kojem se sluša loša muzika i u kojem se izlazak ne računa ako ne objaviš sliku na instagramu.
Hoću osmehe, kafu, sladoled, papir i olovku. Jer je meni to dovoljno za sreću. Hoću da se nikada ne uklapam u kalupe, jer možda nisam za to.