Nebrojeno mnogo puta sam se susrela sa ljudima koji mi govore da treba da počnem da pišem knjigu, da moram da podelim svoj rad sa više ljudi i da ću se u moru pisaca današnjice sigurno isticati. Međutim, isti ti ljudi će par trenutaka kasnije početi da pričaju o tome kako je nečija prva knjiga potpuni šund, kako danas svako može da objavi knjigu i kako nije sve što se napiše umetnost. I kako sada, pitam vas, da se usudim da sa ljudima podelim sve ono što napišem?

Biću iskrena, ako sam sigurna da znam nešto dobro da radim, to je svakako pisanje. Smatram da ću sve uvek bolje napisati nego reći i nemam problem s tim kako bi neko prihvatio moj rad. Međutim, Dunja od pre par godina ne bi ovo rekla. Dunja od pre par godina ne bi želela da iko vidi njena dela, jer bi brinula da nisu dovoljno dobra, da bi neko drugi to mnogo bolje napisao i da se ono što ona napiše sigurno neće svideti svima. Međutim, Dunju danas ništa od ovoga ne zanima. Svesna je da ne vole svi iste stvari, ali da će  uvek biti nekoga kome će njene reči biti bolje od nekih tuđih reči.

Ukoliko ste bili aktivni na društvenim mrežama poslednjih nekoliko nedelja, onda ste verovatno primetili da se dešava “napad” na Rupi Kaur, mladu pesnikinju koja je postala poznata po svojoj zbirci “Med i mleko”. Ljudi su podeljeni na one kojima je to što radi super i na one koji smatraju da poezija koju ona piše nije dovoljno kompleksna, kvalitetna i da ne nosi dovoljno poruka. Moram priznati da me je ovo neverovatno razljutilo. Dakle, ovde pričamo o mladoj devojci čije su reči doprle do miliona ljudi i koja od svog pisanja živi. Dakle, ono što vi smatrate izuzetno lošim, ona je uspela da unovči. Sada razmislite o vašoj omiljenoj knjizi. Da li je baš svi smatraju dobrom isto koliko I vi? Da li sada shvatate o čemu vam pričam?

Pisanje nije matematika. Ne postoji tačno rešenje. Ne postoji pravilan način da se nešto uradi. Ne postoji magična formula pomoću koje se sve reši. Pisanje je puštanje vaših najdubljih osećanja na površinu. Ako svojim pisanjem uspem da doprem do ljudi, nebitno da li će smatrati da sam velika umetnica ili će ih moje reči navesti da razmišljaju kako oni to mogu mnogo bolje, smatram da sam uspela. Ušunjala sam se u nečije misli.

A sada zamislite kako vaše reči utiču na mlade, nesigurne pisce. „Niko normalan to ne bi čitao“, „Ove reči ne nose nikakvu dubinu“, „Za par godina niko se neće sećati ove osobe“. Čekaj, čekaj. Uspori. Hajde malo razmisli da li bi mogao da napišeš nešto bolje. Ako je tvoj odgovor ne, onda olovku u ruke i više piši o nekim drugim stvarima, a ne o drugim ljudima koji pišu. Ako je tvoj odgovor da, onda svakako olovku u ruke, jer mislim da je ipak važnije raditi na sebi, nego na drugima.