Prag je grad paradoksa. U njemu se spaja nespojivo. Više od 90% stanovnika Češke izjašnjavaju se kao ateisti, a u gradu ima na stotine crkava. Takođe, na starom gradskom trgu nalazi se, po mom mišljenju, najlepša crkva u Pragu – rimokatolička Tinska crkva, a ispred nje spomenik koji veliča najpoznatijeg češkog protestantskog reformatora Jana Husa.

 

 

Jan Hus je pokrenuo prvi reformatorski pokret u Evropi, čak stotinu godina pre nego što je to učinio Martin Luter u Nemačkoj. Njegovi sledbenici koji su se nazivali husitima, vodili su Husitske ratove protiv rimokatoličke crkve. Jan Hus je osuđen za jeres na koncilu u Konstancu (današnja Nemačka) i spaljen je na lomači.

 

 

Sa Staroměstskih náměstí svoju pešačku turu nastavljamo ka najvećem gradskom trgu – Václavské náměstí. Václavské náměstí dugačke su 750 metara, a naziv su dobile po čuvenom češkom vladaru, Svetom Vaclavu. Trg se nalazi u delu grada koji se naziva Nové Město, a izgrađen je još 1348. godine. Na vrhu se nalazi spomenik Svetom Vaclavu na konju, a iza njega je velelepno zdanje Narodnog muzeja. Još jedan spomenik nalazi se ispred muzeja, a to je spomenik Janu Palahu i Janu Zajicu, koji su na tom mestu izvršili samoubistvo zapalivši se u znak političkog protesta protiv Praškog proleća i pristupanja Čehoslovačke Varšavskom paktu. 

 

 

 

 

Sa druge strane reke Vltave, na brdu nalazi se najveći dvorski kompleks na svetu – Hradčany, koji je naziv dobio po praškom hradu ili na češkom jeziku – zamku.

 

 

Naš obilazak ovog dela grada započinjemo šetnjom kroz dvorište Strahovskog manastira i odlazimo do vidikovca, odakle se pruža veličanstven pogled na čitav grad.

 

 

Na samo nekoliko minuta hoda od vidikovca, nalazi se Muzej minijatura. Postavka ovog muzeja je svakako najčudija koju sam do sada posetio – automobil na nozi komarca, zoološki vrt na ljudskoj dlaci ili pak portret Aleksandra Puškina na zrnu pirinča.

 

 

Spuštamo se kroz prolaz i dolazimo do palate Černinski. Sada je to sedište Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike, a sa jednog od njenih prozora izleteo je Jan Masarik, sin prvog čehoslovačkog predsednika Tomaša Garika Masarika. Ovaj događaj ni do danas nije rasvetljen u potpunosti. Preko puta palate nalazi se Loretanska crkva.

 

 

Idući dalje, stigli smo do glavne kapije praškog zamka. Tačno u dvanaest časova događa se svečana smena straže.

 

 

Nakon odgledane ceremonije, prolazimo kroz jedno dvorište i dolazimo do građevine koja dominira krajolikom. Katedrala Svetog Vita, Vaclava i Vojteha jeste gotička građevina koja u sebi i danas čuva češku krunu. Ovu krunu štiti sedam ključeva, a sedam ljudi poseduje po jedan ključ – predsednik Češke, predsednik vlade, nadbiskup Češke, predsednik gornjeg i predsednik donjeg doma češkog parlamenta, gradonačelnik Praga i upravnik praškog zamka. Ispod crkve nalazi se kapela svetog Vaclava iz koje se ulazi u prostoriju gde se čuvaju krunski dragulji.

 

 

Na desetak minuta hoda od katedrale nalazi se čuvena Zlatna ulica. Ulica je prepuna malih kuća gde su tokom srednjeg veka živeli alhemičari, koji su po naređenju vladara, pokušavali da naprave zlato. U ovoj ulici, na broju 22, jedno vreme je živeo i Franc Kafka, a ulica je i poslužila kao inspiracija za njegovo delo „Dvorac“.

 

 

Put nastavljamo nizbrdo. Ostavljamo Hradčane za sobom i dolazimo do Vltave. 

 

 

 

 

Prelazimo Mánesův most i dolazimo do praške filharmonije – Rudolfinuma. Pravimo par grupnih fotografija ispred ove prelepe građevine i Kaprovom ulicom dolazimo do starog gradskog trga.

 

 

Po preporuci našeg vodiča, odlazimo u šetnju najskupljom ulicom u Pragu, simbolično nazvanom Pařížská. Cene u izlozima najpoznatijih svetskih brendova poput zlatare Cartier i Bvlgari i modnih kuća Louis Vuitton, Prada i Armani mame nam osmehe na lica.

 

 

Na kraju ove ulice (paradoksalno) nalazi se jevrejska četvrt. Nekoliko sinagoga i jevrejsko groblje na kojem su ljudi sahranjivani na više nivoa uteruju nam jezu u kosti. Ono što je zanimljivo jeste da je Prag jedini grad u kojem jevrejski geto tokom Drugog svetskog rata nije bio razoren. Ni najmanji kamenčić nije pomeren. Razlog tome jeste Hitlerov plan da premesti prestonicu Trećeg rajha iz Berlina u Prag nakon završetka rata, a ovaj geto predstavljao bi „muzej izumrle vrste“.

 

Polako, ali sigurno, stigli smo do kraja naše posete Pragu. Došao je, za mene, tužan trenutak povratka kući. Po dolasku, dugo nisam bio svestan gde se nalazim. Poimanje orijentacije u prostoru i vremenu mi je bilo poremećeno, ali u pozitivnom smislu. Nisam želeo da se vratim u monotoniju svakodnevice.

 

Na moju veliku žalost, izbora nisam imao i morao sam da se vratim, ali jedno je sigurno: zbog trdelnika i češke kuhinje i zbog svega što mi je ovaj zlatni grad pružio, ali ponajviše zbog toga što se u Pragu ni u jednom jedinom trenutku nisam osećao kao stranac i turista, stoprocentno mogu da potvrdim da ću se jednog dana, nadam se u što skorije vreme, vratiti u ovaj impozantni grad.

„Vidim dvorac čija slava doseže do zvezda. Ukoliko pođete tamo, u šumi ćete sresti čoveka koji pravi prag za svoju kuću. Na tom mestu podignite dvorac i nazovite ga po pragu koji čovek delje“. To su bile reči legendarne češke princeze i proročice Libuše, koja se, zajedno sa svojim mužem Pšemislom, smatra osnivačicom grada Praga.

 

Grad stotinu tornjeva, Majka svih gradova, Zlatni grad, ali i grad Kafke, piva i Karla IV, samo su neki od mnogobrojnih epiteta koji se vezuju za glavni grad Češke Republike. I zaista je tako. Kada prvi put kročite na tlo ovog divnog grada, jedan veoma lep, ali rečima neiskaziv osećaj ispuni vam dušu i telo.

 

Već nekoliko godina unazad želeo sam da posetim  Prag. Elegancija ovog grada uvek me je mamila da joj dođem u zagrljaj. Osećao sam da će mi ovaj grad mnogo pružiti, da će me podučiti i da će mi njegove isprepletane uličice poveriti mnogo svojih tajni. Septembra 2014. godine krenuo sam u srednju školu. Još prvog dana škole, jedan od profesora napomenuo nam je da vodi đake na različita mesta. Destinacija koja je svake godine bila zagarantovana bio je upravo Prag. 

 

MOJOJ SREĆI KRAJA NIJE BILO!

 

Došao je januar. Polazak je bio tu. Jako sam nervozan. Moje prvo pravo putovanje u inostranstvo (pre ovoga bio sam samo na letovanju). Put do Praga nisam ni osetio – a trajao je čitavih sedamnaest sati! Ovome su umnogome doprineli odlično društvo i UNO. Žurka u autobusu je bila zagarantovana, a u sitne sate, kada smo se svi već premorili, otišli smo na spavanje.

 

Prvi jutarnji zraci probudili su me na granici Mađarske i Slovačke. Nastavljajući dalje, jedan od trenutaka koji mi je privukao pažnju jeste prelazak preko Dunava kod Bratislave, odakle se sasvim lepo vidi zamak koji dominira krajolikom. Gledajući ovaj grad, neopisivo me je asocirao na komunizam. Jednolične zgrade podsećale su na novobeogradske blokove. 

 

Tokom prepodnevnih časova stigli smo u Prag. I pre nego što smo izašli iz autobusa, ovaj grad me je kupio! Znao sam da ću mu se ponovo vratiti.

 

 

 

Prag leži na obalama reke Vltave, koja kroz grad teče u obliku latiničnog slova „P“. Ona je njegov simbol, i sam pojam grada Praga ne može se od nje odvojiti. Izgrađen je na devet brežuljaka: Letna, Vitkov, Opiš, Vetrov, Skalka, Emauzi, Višehrad, Karlov i Petrin. Podeljen je u 22 opštine, dok su one podeljene na 112 katastarskih oblasti. Turistički posmatrano, najznačajniji delovi grada su Hradčani, Mala strana, Staro i Novo mesto i Josefov.

 

Kažu je Prag grad „stotinu tornjeva“, ali niko ne zna sa preciznošću da kaže koliko ih tačno ima, zato što niko nikada nije uspeo da ih izbroji. Lokalno stanovništvo kaže da kada neko počne da prebrojava, broji dok se ne umori. A onda svrati u prvu pivinicu na koju naiđe da bi se odmorio, a kada izađe shvata da je zaboravio dokle je stigao sa prebrojavanjem. Baš iz tog razloga se i pretpostavlja da postoji čak pet stotina tornjeva.

 

 

Prag je grad sa prebogatom istorijom. Zapanjuje činjenica koliko narod Češke ima poštovanja prema svojim precima i svom folkloru, za razliku od nas, koji smo "Srbi" samo u kritičnim momentima, a svoje nazovimo srpstvo, iskazujemo samo sa šajkačom i tri prsta. Iako, po mom mišljenju, nisu previše druželjubivi prema turistima, Česi su izuzetno kulturan narod. Veoma su mirni. Gde god krenuli, idu bez nervoze, trubljenja, vikanja kroz prozor auta, psovanja šire i uže familije i svih predaka šesnaest kolena unazad i pokazivanja smera srednjim prstom nespretnim vozačima. Poštuju sve saobraćajne propise i pažljivi su prema pešacima. Sve ono na šta mi Srbi nismo navikli da vidimo kada odemo u naš Beograd, iako ni u provinciji ništa nije drugačije. Kako biste razlikovali Pražane i Čehe uopšte od hiljada turista kojih ima na svakom koraku, osim što ćete primetiti da ne nose štapove za selfi, primetićete da vrlo često nešto čitaju.

 

Turizam  se temelji na srednjovekovnim znamenitostima, ali i gastronomskim specijalitetima – češkom pivu, kobasicama i trdelniku – okruglom, šupljem kolaču, koji je pečen na žaru, a kojeg pored Čeha, koji kažu da je to jedan njihovih nacionalnih specijaliteta, svojataju još i Mađari (Kürtőskalács), Nemci (Baumstriezel), Poljaci i Turci.

 

 

Iako grad poseduje hiljade građevina koje treba posetiti, putnici obično obilaze one najveće, one koje su „na dobrom glasu“, iako je istina da je čak i ona najmanja zgrada u zabačenoj uličici Starog mesta prepuna lepote i da može poveriti svoju tajnu svakome ko ume da sluša, a koja sigurno nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

 

I tako, krenusmo da se upoznajemo za praškim znamenitostima. Prvo mesto na koje nas je vodič odveo bilo je uz samu obalu reke Vltave. Po mom mišljenju, to je jedno od dva mesta sa kojeg se pruža najlepši pogled na Karlov most (a o njemu ćemo kasnije :) ). Pregršt ptica – galebova, patki i gracioznih labudova, učinili su da ovo mesto deluje kao da je iz bajke.

 

 

 

Kafka je bio jevrejskog porekla. Rođen je kao prvo od šestoro dece. Dva brata su mu umrla kao deca, dok su sestre zajedno sa svojim porodicama ubijene u getu u Lođu i koncentracionim logorima. Najmlađa sestra, Otilija (Otla), ubijena je 7. oktobra 1943. godine u gasnoj komori u koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau. Franc je pohađao nemačke škole. Briljantno je završio pravni fakultet, a 1906. godine dobio je zvanje doktora pravnih nauka. Dela koja je napisao u mladosti uglavnom su izgubljena, a ona velika, koja su mu donela slavu, svetlost dana ugledale su tek nakon piščeve smrti. Najznačajnije delo Franca Kafke svakako jeste „Proces“. Poslednje što je zapisao bilo je „Ubijte me ili ste ubica“.

 

Ispred muzeja nalazi se fontana kontroverznog češkog skulptora Davida Černija (David Černý). Fontana predstavlja dva naga čoveka koji obavljaju nuždu nad svojom domovinom. Ovo je svakako jedno od omiljenih mesta za fotografisanje po mišljenju srpskih srednjoškolaca, upravo iz razloga što se cela postavka pomera.

 

 

Nastavljamo koračanje ka jednom od najpoznatijih mostova u Evropi, ali i svetu. Karlov most je svakako najčuvenija znamenitost grada Praga. Kamen temeljac postavljen je 1357. godine, 9. jula u 5 sati i 31 minut, a postavio ga je veoma sujeveran vladar Praga – Karlo IV. On je najviše zaslužan za izgradnju ovog velelepnog grada. Baš ovaj trenutak za postavljanje kamena temeljca izabran je zbog savršenog sklada brojeva (135797531), kako bi po savetu astrologa trajao čitav vek. A evo ga i danas, čvrsto stoji tu nakon gotovo 660 godina od početka gradnje.  Prema legendi, sa mosta je u reku Vltavu bačen Sveti Jan Nepomuk. Takođe, legenda (a ja, jelte, u njih skoro pa slepo verujem) kaže da je nakon Janovog pada u vodu, na površini Vltave zasijalo pet zvezdica. Kada levom rukom dodirnete prikaz ovog sveca, treba da poželite želju, ali... Želja mora biti ostvariva, ne sme biti sebična i ne sme nauditi drugima.

 

 

Prelaskom Karlovog mosta, prešli smo iz dela grada koji se zove Malá Strana u samo srce grada - Staré Město. Prelazimo put i ulazimo u Karlovu ulicu, koja nas vodi do jednog omanjeg trga zvanog Malé náměstí. Šetnja ovom uličicom ostavlja na mene jedan izuzetno jak utisak. Mnoštvo predivnih srednjovekovnih zgrada čine kao da se nalazim u vremenu Karla IV. Miris trdelnika izaziva sva moja čula. U prizemlju svake zgrade duž ove ulice nalazi se restorančić ili prodavnica svakojakih drangulija – od čuvenog češkog kristala, preko odeće, pa sve do modernih suvenira. Dolazimo na Malé náměstí. U oko mi upada jedna zgrada, ukrašena različitim cvetnim motivima. U njoj se sada nalazi Hard Rock Cafe, a za nju je vezana jedna veoma poučna legenda posvećena mladim devojkama koje su pohlepne i tašte, a koja priča o tome kako sestre treba da se drže zajedno.

 

Na samo nekoliko koraka od ovog trga nalazi se samo jezgro grada – Staroměstské náměstí. Stari gradski trg ima mnogo toga da ponudi. Prosto nisam zano u kom pravcu bih pre gledao. Za oko mi, osim katoličke Tinske crkve (Kostel Matky Boží před Týnem), pažnju najviše odvlači čuveni astronomski sat. Pražský orloj je jedna prava mašina čija priča započinje početkom XV veka, tačnije 1410. godine. I danas, sa potpunom preciznošću (doduše samo zimi, leti odstupa jedan sat) prikazuje četiri vrste vremena – srednjeevropsko ili staronemačko, staročeško, vavilonsko i zvezdano. Horoskopski znakovi se ne mogu zaobići, a pokazuje i radove u polju, datum i koji je svetac tog dana. Četiri figure predstavljaju četiri zla gledano iz hrišćanskog ugla – kostur (klima glavom i predstavlja smrt koja dolazi), Turčin (raskalašan život), Jevrejin (pohlepa), Turčin sa ogledalom (gordost). Na vrhu se nalaze dva prozora na kojima se prikazuju dvanaest apostola Hristovih. Na svaki čitav sat ceo mehanizam proradi, a završava se tako što zlatni petao kukurikne. Sve zajedno, od prisutnih uvek izmami gromoglasan aplauz. 

 

 

Nastaviće se...