Prag je grad paradoksa. U njemu se spaja nespojivo. Više od 90% stanovnika Češke izjašnjavaju se kao ateisti, a u gradu ima na stotine crkava. Takođe, na starom gradskom trgu nalazi se, po mom mišljenju, najlepša crkva u Pragu – rimokatolička Tinska crkva, a ispred nje spomenik koji veliča najpoznatijeg češkog protestantskog reformatora Jana Husa.

 

 

Jan Hus je pokrenuo prvi reformatorski pokret u Evropi, čak stotinu godina pre nego što je to učinio Martin Luter u Nemačkoj. Njegovi sledbenici koji su se nazivali husitima, vodili su Husitske ratove protiv rimokatoličke crkve. Jan Hus je osuđen za jeres na koncilu u Konstancu (današnja Nemačka) i spaljen je na lomači.

 

 

Sa Staroměstskih náměstí svoju pešačku turu nastavljamo ka najvećem gradskom trgu – Václavské náměstí. Václavské náměstí dugačke su 750 metara, a naziv su dobile po čuvenom češkom vladaru, Svetom Vaclavu. Trg se nalazi u delu grada koji se naziva Nové Město, a izgrađen je još 1348. godine. Na vrhu se nalazi spomenik Svetom Vaclavu na konju, a iza njega je velelepno zdanje Narodnog muzeja. Još jedan spomenik nalazi se ispred muzeja, a to je spomenik Janu Palahu i Janu Zajicu, koji su na tom mestu izvršili samoubistvo zapalivši se u znak političkog protesta protiv Praškog proleća i pristupanja Čehoslovačke Varšavskom paktu. 

 

 

 

 

Sa druge strane reke Vltave, na brdu nalazi se najveći dvorski kompleks na svetu – Hradčany, koji je naziv dobio po praškom hradu ili na češkom jeziku – zamku.

 

 

Naš obilazak ovog dela grada započinjemo šetnjom kroz dvorište Strahovskog manastira i odlazimo do vidikovca, odakle se pruža veličanstven pogled na čitav grad.

 

 

Na samo nekoliko minuta hoda od vidikovca, nalazi se Muzej minijatura. Postavka ovog muzeja je svakako najčudija koju sam do sada posetio – automobil na nozi komarca, zoološki vrt na ljudskoj dlaci ili pak portret Aleksandra Puškina na zrnu pirinča.

 

 

Spuštamo se kroz prolaz i dolazimo do palate Černinski. Sada je to sedište Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike, a sa jednog od njenih prozora izleteo je Jan Masarik, sin prvog čehoslovačkog predsednika Tomaša Garika Masarika. Ovaj događaj ni do danas nije rasvetljen u potpunosti. Preko puta palate nalazi se Loretanska crkva.

 

 

Idući dalje, stigli smo do glavne kapije praškog zamka. Tačno u dvanaest časova događa se svečana smena straže.

 

 

Nakon odgledane ceremonije, prolazimo kroz jedno dvorište i dolazimo do građevine koja dominira krajolikom. Katedrala Svetog Vita, Vaclava i Vojteha jeste gotička građevina koja u sebi i danas čuva češku krunu. Ovu krunu štiti sedam ključeva, a sedam ljudi poseduje po jedan ključ – predsednik Češke, predsednik vlade, nadbiskup Češke, predsednik gornjeg i predsednik donjeg doma češkog parlamenta, gradonačelnik Praga i upravnik praškog zamka. Ispod crkve nalazi se kapela svetog Vaclava iz koje se ulazi u prostoriju gde se čuvaju krunski dragulji.

 

 

Na desetak minuta hoda od katedrale nalazi se čuvena Zlatna ulica. Ulica je prepuna malih kuća gde su tokom srednjeg veka živeli alhemičari, koji su po naređenju vladara, pokušavali da naprave zlato. U ovoj ulici, na broju 22, jedno vreme je živeo i Franc Kafka, a ulica je i poslužila kao inspiracija za njegovo delo „Dvorac“.

 

 

Put nastavljamo nizbrdo. Ostavljamo Hradčane za sobom i dolazimo do Vltave. 

 

 

 

 

Prelazimo Mánesův most i dolazimo do praške filharmonije – Rudolfinuma. Pravimo par grupnih fotografija ispred ove prelepe građevine i Kaprovom ulicom dolazimo do starog gradskog trga.

 

 

Po preporuci našeg vodiča, odlazimo u šetnju najskupljom ulicom u Pragu, simbolično nazvanom Pařížská. Cene u izlozima najpoznatijih svetskih brendova poput zlatare Cartier i Bvlgari i modnih kuća Louis Vuitton, Prada i Armani mame nam osmehe na lica.

 

 

Na kraju ove ulice (paradoksalno) nalazi se jevrejska četvrt. Nekoliko sinagoga i jevrejsko groblje na kojem su ljudi sahranjivani na više nivoa uteruju nam jezu u kosti. Ono što je zanimljivo jeste da je Prag jedini grad u kojem jevrejski geto tokom Drugog svetskog rata nije bio razoren. Ni najmanji kamenčić nije pomeren. Razlog tome jeste Hitlerov plan da premesti prestonicu Trećeg rajha iz Berlina u Prag nakon završetka rata, a ovaj geto predstavljao bi „muzej izumrle vrste“.

 

Polako, ali sigurno, stigli smo do kraja naše posete Pragu. Došao je, za mene, tužan trenutak povratka kući. Po dolasku, dugo nisam bio svestan gde se nalazim. Poimanje orijentacije u prostoru i vremenu mi je bilo poremećeno, ali u pozitivnom smislu. Nisam želeo da se vratim u monotoniju svakodnevice.

 

Na moju veliku žalost, izbora nisam imao i morao sam da se vratim, ali jedno je sigurno: zbog trdelnika i češke kuhinje i zbog svega što mi je ovaj zlatni grad pružio, ali ponajviše zbog toga što se u Pragu ni u jednom jedinom trenutku nisam osećao kao stranac i turista, stoprocentno mogu da potvrdim da ću se jednog dana, nadam se u što skorije vreme, vratiti u ovaj impozantni grad.