Dvadesetjednogodišnja Vrščanka Milana Jakšić član je seniorske reprezentacije Srbije u karateu. Prošla godina je bila posebno uspešna za Milanu - sa seniorskim kata timom predstavljala je Srbiju na Evropskom prvenstvu i osvojila medalju, potom je isti tim predstavljao Vojvodinu na Regionalnom evropskom prvenstvu gde su osvojile zlato. Takođe, postala je seniorski prvak države, a zatim je pojedinačno osvojila evropsku medalju u kategoriji mlađih seniorki na takmičenju u Lisabonu.
Kao kruna uspeha, usledila su priznanja od strane Sportskog saveza opštine Vršac i Sportskog saveza grada Sombora. Milana je tako postala seniorka godine Opštine Vršac, najbolja seniorka grada Sombora, član najuspešnije ekipe i dobitnik Gran prix nagrade kao najbolji sportista Sombora u 2014. godini.

S obzirom na to da se karateom baviš od svoje sedme godine, čega si sve morala da se odrekneš? Koliko je bilo teško uklopiti školske obaveze, kasnije i fakultet, treninge i takmičenja?
Odricanja svakako postoje. Nemoguće je postići sve ukoliko želiš da budeš vrhunski sportista, a ja sam karateu od malih nogu prilazila veoma ozbiljno i profesionalno. Naravno da je bilo propuštenih rodjendana, druženja, kasnije i izlazaka, ali vreme provedeno u sali i na treningu mene ispunjava, i zato mi ništa od toga ne pada tesko. Za usklađivanje treninga i takmičenja sa školom je bilo potrebno razumevanje profesora, na šta sam ja, na svu sreću, i naišla. Ipak, zaključila bih da je ono što je najbitnije da bi se sve postiglo, podrška porodice. Sigurno je da ja danas ne bih bila tu gde jesam da nisu uvek i nesebično uz mene bili moji roditelji i sestra.

Nakon 12 godina koliko si provela u karate klubu "Vršac", 2013. si prešla u klub "Somborac" iz Sombora. Zašto si promenila klub i koliko je ova promena uticala na tvoju sportsku karijeru?
Ta godina je, slobodno mogu reći, bila prekretnica u mojoj sportskoj karijeri. Sa 19 godina sam pozvana u seniorsku reprezentaciju (preko 21.godine), kako bih u kata timu nastupila na Evropskom prvenstvu. Kako su preostale članice tog tima, Dunja Žeravić i Ivana Stepanović, već bile u Somborcu, zaključili smo da bi trebalo da i ja pređem u taj klub. Timovi najbolje funkcionišu kada su svi članovi u istom klubu, i samim tim dobijamo mogućnost da nastupamo i na takmičenjima u državi. Odmah smo na tom Evropskom prvenstvu u Budimpešti uspele da osvojimo bronzanu medalju, što je za mene bila odskočna daska. Usledilo je i zlato na regionalnom Prvenstvu Evrope. Potkrepljena iskustvom sa velikih seniorskih takmičenja, odmah potom sam se, u mlađim seniorkama u pojedinačnoj konkurenciji, okitila još jednom bronzom sa Evropskog prvenstva koje je bilo održano u Portugalu, u Lisabonu. Kao kruna na sve to došlo je i zlato na seniorskom Prvenstvu Srbije i pojedinačno, i ekipno.

Koji su ti ciljevi u ovoj takmičarskoj sezoni? Postoji li takmičenje na kome bi posebno želela da učestvuješ?
Ove godine je takmičarska sezona gotova. Ipak, veoma bitno za karate kao sport jeste to što je karate svrstan u Evropske Olimpijske sportove. Euro Olimpijada se održava ove godine prvi put i to je veliki korak karatea ka Olimpijadi. Nadamo se da će karate postati Olimpijski sport 2020. godine u Japanu. Tako da bih rekla da mi je san da odradim neku Euro Olimpijadu ili Olimpijadu. Do tada, imaćemo i seniorsko Prvenstvo Evrope u Beogradu 2018. godine, pa bih volela da baš ja budem ta koja će braniti boje svoje zemlje na domaćem terenu.

Karate svakako nije medijski ispraćen kao neki drugi sportovi. A kakva je situacija što se tiče finansija? Ko finansira tvoja putovanja i takmičenja?

Smatram da je karate nezasluženo medijski zapostavljen, posebno zato što imamo jako uspešne karatiste koji su se okitili sa mnogo Evropskih, a i Svetskih medalja. Što se tiče finansija, bilo je teško dok sam bila u mlađim kategorijama i istrajnost mojih roditelja i sa te strane je još jedna stvar na kojoj sam im beskrajno zahvalna. Sada sam, ostvarenim rezultatima u seniorskoj konkurenciji, zauzela mesto među 10 stipendista Ministarstva za omladinu i sport, a zahvalnost dugujem i Karate federaciji Srbije koja je pokrivala troškove za odlazak na velika takmičenja.

Tvoje vreme tek dolazi što se takmičarskih uspeha tiče, ali imaš li planove čime ćeš se baviti kada završiš profesionalnu karijeru?
Trenutno su mi misli maksimalno usmerene na takmičarski deo, jer želim neometano da treniram kako bih postigla što bolje rezultate, ali bih volela da se kasnije ostvarim i kao trener. Planiram postepeno da uđem u trenerske vode, za sada trenirajući decu između takmičarskih sezona. Pored toga, pohađam i fakultet za sport, TIMS, u Novom Sadu.

Koliko ti znači što si priznanja za postignute uspehe dobila u Vršcu, ali i u Somboru?
Priznanja su mi veoma značajna, svako na svoj nacin. Veoma me je dirnulo što su pored mnogo Somboraca, uspešnih sportista, nagradili bas mene, iako nisam rodom iz Sombora. Sa druge strane, priznanje koje je došlo od grada u kom sam se rodila i odrasla je od posebnog značaja baš zato što, sticajem okolnosti, u poslednjih par godina nisam bila tu.

Šta misliš o radu Unije studenata opštine Vršac? Da li si ispratila prošlogodišnju Uličnu olimpijadu, i planiraš li možda da se priključiš sledećoj koja će se održati ovog leta?
Dopada mi se rad Unije, a i sama Ulična olimpijada. Smatram da mlade treba što više uključiti u sport i skloniti sa ulice. Posebno mi se dopada što uključujete i biciklizam ove godine. S obzirom na to da sam ja pobornik ekstremnih sportova, predlažem da uključite i penjanje na stene. Vršac je jedan od retkih gradova koji ima uslove za to, pa Vršačko brdo treba što više iskoristiti. Takođe, rado bih se uključila u neku od vaših akcija, ukoliko mi to obaveze budu dozvolile.