Prošli put smo Vam predstavili Lazu Nančića, a ovog puta ćemo Vas upoznati sa njegovim prijateljem iz detinjstva, kolegom i političkim istomišljenikom sa kojim je osnovao grupu Vršačkih socijalista - Jakovom Jašom Tomićem.

 

Jaša Tomić je rođen 23. oktobra 1856. u Vršcu, u Dvorskoj ulici br. 23 u uglednoj trgovačkoj porodici. Već tokom osnovne škole pokazao se kao veoma bistar dečak lepih manira, koji je odlično recitovao, glumio i pisao pesme. Nakon osnovne škole upisuje temišvarsku gimnaziju, gde pohađa šest razreda, a poslednja dva razreda pohađao je u Kečkemetu.

 

Tokom gimnazije se ozbiljnije posvećuje književnom radu.  Tako je 1873. sa svojim drugom Kostom Formaćem napisao svoju prvu dramu „Đavolski poslovi“, koju je prilikom svog gostovanja u Vršcu izvelo Srpsko narodno pozorište, beleži Dušan Belča.

 

 U gimnaziji počinje da se bavi politikom i, kao i njegov drug Laza Nančić, prihvata ideje socijalizma, veličajući lik i delo Svetozara Markovića. Kao veliki patriota odlazi u Srpsko-Turski rat 1875. Iako je bio veliki poštovalac Marksa i Engelsa, tokom rata se razočarava u socijalističke vođe, kao i čitavu nemačku socijaldemokratiju, jer su bili na strani Turske. To ga navodi da se približi idejama građanskog radikalizma i Svetozaru Miletiću, pogotovo kada se oženio njegovom ćerkom Milicom. Tada je postao i urednik radikalskog lista „Zastava“ , najmoćnijeg lista Srba u Austrougarskoj. 

 

Ubrzo dolazi do sukoba radikalske „Zastave“, koju vodi Jaša, i liberalnog „Branika“, koji vodi Miša Dimitrijević. Sukob prelazi u ličnu sferu kada Dimitrijević počinje da vređa Milicu Tomić. Jaša, braneći čast svoje supruge, na železničkoj stanici u Novom Sadu nožem ubija Dimitrijevića. Posle potresnog suđenja, osuđen je na 6 godina zatvora, koje je odslužio od 1891. do 1896. u Vacu, tamnici za političke zatvorenike.

 

Po odsluženju kazne vraća se u politički život, staje na čelo Radikalske stranke, piše, drži govore i praktično postaje vođa Srba u Austrougarskoj. Nakon Prvog svetskog rata predsedava Velikom narodnom skupštinom u Novom Sadu i utiče na prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini SHS.  Nakon toga se povlači iz politike. 

 

Jaša Tomić se, pored političkog rada, bavio i književnošću. Kako navodi Dušan Belča, njegovo celokupno delo nikad nije sakupljeno, ali se pretpostavlja da broji preko 10 000 stranica. Pisao je pesme, pripovetke, drame, romane, istorijske rasprave, političke članke, pamflete, satire, feminističke spise i gotovo sve publicističke forme. 

 

Umro je 22.oktobra 1922. u Novom Sadu. Danas jedno selo u opštini Sečanj nosi njegovo ime.

 

Gradska biblioteka Vršac organizuje radionicu „Kreativno pisanje na engleskom jeziku“ u saradnji sa ambasadom SAD-a. Radionica će se za prijavljene učesnike održati u četvrtak i petak, 6. i 7. avgusta u Gradskoj biblioteci sa početkom u 10.00 časova. Radionicu će voditi profesorka Merili Kaninghem sa Univerziteta Hjuston u Teksasu.

 

Do sada smo Vam uglavnom predstavljali Vrščane koji su se proslavili u polju kulture, muzike i pozorišta. Međutim, Vršac je iznedrio i borce i revolucionare koji su znatno uticali na život omladine u Austro-Ugarskoj i doprineli stvaranju i razvoju radničkog pokreta. Među njima je bio i Laza Nančić, srpski socijalista, novinar i pisac, osnivač Vršačke čitaonice.

 

Laza je rođen 3. januara 1853. u uglednoj trgovačkoj porodici. Rano je ostao bez oca, rastao je uz majku koja ga je vaspitala u duhu srpske nacionalne tradicije. Osnovnu školu završio je u Vršcu, a gimnaziju u Temišvaru. Kasnije će otići u Beč na studije medicine, ali će ih ubrzo napustiti da bi se posvetio revolucionarnom radu.

 

Dušan Belča beleži da je Laza od malena zračio harizmom zbog koje je oduvek bio omiljen u društvu, kao i to da je oduvek bio buntovnik. Još kao momak je sa svojim drugovima Jašom Tomićem, Stevanom i Brankom Tokinom, Kostom Lerom i drugima osnovao udruženje bespoševca, što bi značilo „oni koji ne nose kravate“, tada obaveznan odevni predmet. Međutim, kako su oni rasli i njihova organizacija je menjala svoj karakter. Prerasla je u pomalo anarhističku zajednicu, nazvali su sebe „Tićevcima“ i izabrali Svetozara Miletića za počasnog člana. Od tog trenutka počinju sukobi sa policijom.

 

Nančić je učestvovao na Kongresu Ujedinjene omladine srpske 1871. gde upoznaje Svetozara Markovića, Vasu Pelagića, Lazu Kostića i Vladimira Jovanovića. U tom peridou odlazi u Beč na studije medicine i pod uticajem Svetozara Markovića obnavlja Ujedinjenu omladinu srpsku, a u Vršcu osniva grupu „Vršački socijalisti“. Redovno piše političke i književne tekstove za novine širom Austro- Ugarske i Srbije, tako da je zbog toga i svog političkog angažovanja često bio meta policije.

 

1883.vraća se u svoj rodni grad i osniva list „Srpstvo“ , u kom izlaže svoje političke i socijalne ideje. Pomoću tog lista Nančić je uspeo da ujedini vršačku omladinu i pokrene mnogobrojne humanitarne akcije i osnuje Zanatlijsku čitaonicu. Kada se list ugasio, prešao je u Novi Sad i zamenio Jašu Tomića na mestu urednika lista „Zastava“.

 

Nažalost, Laza mlad dobija tuberkulozu i umire u 33. godini u Vršcu. Iza njega su ostale brojne političke rasprave, novinarski tekstovi i nekoliko romana. Danas vršačko Gradsko kulturno-umetničko društvo nosi njegovo ime.

 

Danas je za Vršac poseban dan. Danas, 29. juna, obeležavamo 95 godine od rođenja začetnika srpske moderne poezije, akademika i višestruko nagrađivanog pesnika  - Vaska Pope. 

 

Rođen je u Grebencu, selu nadomak Vršca, ali su se njegovi roditelji ubrzo nakon njegovog rođenja preselili u Vršac. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju i napisao prve pesme. Nakon mature odlazi u Beograd gde upisuje književnost na Filozofskom fakultetu, a onda iznenada prelazi na Tehnički fakultet. Drugi svetski rat ga zatiče kod kuće u Vršcu, ali on uspeva da pobegne i već u septembru 1941. u Bukureštu upisuje studije medicine. Međutim, ni medicina ga nije naročito zanimala, pa se već naredne godine seli u Beč, gde upisuje filozofiju.

 

Prilikom posete roditeljima u maju 1943. biva uhapšen i potom prebačen u nacistički logor u Bečkereku (današnji Zrenjanin). U avgustu izlazi iz zatvora i ponovo odlazi u Beč da završi studije. Oslobođenje od nemačke okupacije dočekuje 2. oktobra u Vršcu kao član SKOJ-a, a nešto kasnije se pridružuje Komunističkoj partiji Jugoslavije.

 

Kao jedan od najobrazovanijih mladih ljudi uključuje se u kulturni i politički život Vršca. Jedan je od osnivača Narodnog pozorišta „Sterija“, časopisa „Libertate literara“ koji izlazi na rumunskom jeziku, a radi i na organizovanju štamparije.

 

1946. se vraća u na Filozofski fakultet u Beogradu, upisuje francuski jezik i kniževnost, a studije zaršava 1949. Već uveliko piše pesme, ali ih ne objavljuje. Kada je konačno odlučio da objavi svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Kora“ 1953. naišao je na odličan prijem, kako kod knjževnih kritičara, tako i domaće i strane publike. Zajedno sa zbirkom „87 pesama“ Miodraga Pavlovića, Popina zbirka „Kora“ se smatra početkom moderne srpske poezije.

 

Vasko Popa postaje vodeća ličnost srpske poezije i to ostaje do svoje smrti. Nakon „Kore“ usledile su i zbirke pesama „Nepočin polje“ (1956),  „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975) i „Rez“ (1981). 

 

Za delo Vaska Pope je karakteristično što se ne koristi interpunkcijom, njegov jezik je jezgrovit i sažet i pun aforizama. Jedan je od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, njegova dela su prevođena na engleski, španski, nemački, italijanski, francuski i druge jezike, a i sam je dosta prevodio sa francuskog. 29.maja 1972. osniva Književnu opštinu Vršac – KOV, a iste godine postaje dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

 

Vasko Popa je prvi dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. 1957. dobija „Zmajevu nagradu“, 1968. Austijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu „Branko Miljković“, 1978. nagradu AVNOJ-a, a 1983. dobija književnu nagradu „Skender Kulenović.“ 

Umro je 5. januara 1991. u Beogradu i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Posle njegove smrti pronađena je u zaostavštini nedovršena zbirka pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V.“, još 19 pesama i knjiga zapisa o umetnosti „Kalem“.

 

Njemu u čast osnovana je „Nagrada Vasko Popa“, koja se dodeljuje od 1995. za najbolju zbirku pesama na srpskom jeziku.

 

Ovo je pesma o Vršcu koju je napisao u leto 1972.

 

 

 

 

 

 

Ovo je zabeleženo u jednom vršačkom listu davne 1873. o ulozi Živka u „Ciganinu“, čuvenom komadu mađarskog pisca Edea Sigligetija, koja je proslavila našeg Andru.

 

Andrija Andra Lukić rođen je u Vršcu 22. februara 1852. u zanatlijskoj porodici. Osnovnu školu je završio u Vršcu, a gimnaziju u Vršcu i Aradu. Veoma rano se zainteresovao za pozorište, pa je već kao trinaestogodišnjak nastupao sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, kada je gostovalo u Aradu.  Ljubav prema pozorištu se učvrstila zahvaljujući posetama pozorištima u Budimpešti i Beču. Za te predstave on kaže:

 

Profesionalnu karijeru započinje u Starom Bečeju 1870. u putujućoj trupi Laze Popovića. Debitovao je ulogom tamničara Jozne u komadu Vikotra Igoa „Marija Tjudor“. Već nakon dve godine gostuje na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu ulogom u komadu „Demon“ i odmah postaje stalni član ovog pozorišta, u kome će igati sve do penzije. 

 

Veliku popularnost mu donosi uloga Živka u komadu „Ciganin“. Sa tom predstavom gostuje u Vršcu 1873. Njegovi surađani bili su potpuno oduševljeni, o čemu svedoče brojne novinske kritike (gore) i predviđali su mu sjajnu budućnost. 

 

Iako je bio lep i markantan muškarac, nije imao uspeha u ulogama zavodnika, jer su mu zbog sporog hoda i tihog govora više odgovarale karakterne uloge starijih ljudi. Fantastično je uspevao da pronikne u psihu svojih likova, da izrazi ljubomoru, grižu savesti i strah, a posebno je bio upamćen po maestralnim scenama smrti. Odigrao je više stotina uloga, tumačeći likove brojnih domaćih i stranih pisaca poput Vilijema Šekspira, Fridriha Šilera, Koste Trifunovića, Jovana Sterije Popovića i drugih. 

 

1864. ženi se Vrščankom Kristinom Brašovan, takođe fenomenalnom glumicom i članicom Srpskog narodnog pozorišta. Zajedno su učestvovali na brojnim dobrotvornim manifestacijama vršačkih društava.

 

Koliko je bio vezan za svoj rodni grad pokazuje činjenica da je dvadesetpetogodišnjicu svoje karijere proslavio u Vršcu sada već nadaleko čuvenom ulogom Živka u „Ciganinu“, kao i jubilarne četiri decenije rada ulogama u komadima „Babije leto“ i „Maksim Crnojević“. Za svoj dugogodišnji rad dobio je mnogobrojne nagrade, među kojima su i Orden Svetog Save IV stepena i Danilov orden IV stepena.

 

Sa publikom se oprostio 28. aprila 1911. u Pančevu. Iako se zvanično penzionisao, nije se potpuno povukao sa scene, nastupao je u Vršcu na dobrotvornim predstavama. Umro je od srčanog udara 11. marta 1914. U znak sećanja na ovog vršačkog doajena, jedan trg u Vršcu nosi njegovo ime.

 

 

Turistička organizacija opštine Vršac organizuje prvi Sajam polovnih udžbenika, koji će se održati 17. juna od 11:00 do 13:00 časova u Domu Vojske u centru grada.

 

Sajam se organizuje sa ciljem da olakša roditeljima i đacima osnovnih i srednjih  škola nabavku svih potrebnih udžbenika. Štandovi će biti postavljeni u dvorištu Doma Vojske. 

 

Unija studenata podžava ovu akciju i poziva sve škole, đake i roditelje da se odazovu i učestvuju na Sajmu. 

 

Vladika Josif Jovanović Šakabenta bio je jedan od najznačajnijih ličnosti Vršca. Bio je kraljevski savetnik, član peštanskog sabora i jedan od prvih srpskih slobodnih zidara. Interesantno je da je on bio jedan od najčešće portetisanih Srba, jer je to bio način da mu se slikari oduže zbog velikog zalaganja za razvoj i zaštitu umetnosti uopšte, a naročito slikarstva i književnosti. 

  

Rođen je 1743. u Irigu u svešteničkoj porodici. Njegov stric bio je Arsenije IV Jovanović Šakabenta, tako da mu je bila namenjena sveštenička karijera. Njegov nerazdvojni prijatelj još od detinjstva bio je Dimitrije ( Dositej) Obradović, koji je sa svojim ocem često dolazio u posetu proti Andreji, Josifovom ocu.

 

Kada je Josif napunio 15 godina, otac ga je poslao u Vršac, da bude đakon kod vladike Jovana Đorđevića. Naravno, kao i mnoge druge, i njega je Vršac očarao i bilo je jasno da će svoj život provesti u ovom prelepom gradiću. Ovde je uz izuzetno sposobnog, mudrog i obrazovanog vladiku, koji ga je vodio kroz crkveni život, zavoleo i književnost i umetnost, o kojima će, pored narodnih poslova i vere, mnogo voditi računa.

 

Nekoliko godina kasnije, vladika Jovan biva izabran za mitropolita srpskog, a mladi Josif odlazi sa njim u Sremske Karlovce, gde 1774. godine postaje arhimandrit manastira Rakovac. Tu ostaje sve do 1781, kada biva izabran za pakračko-slavonskog vladiku. U to vreme njegova glavna preokupacija je da što je više moguće odvrati Srbe od prelaska u katoličku veru, a čak je i mnoge unijate vratio u pravoslavlje. Nakon dve godine odlazi u Novi Sad, kao vladika bački, ali čim se 1886. upraznilo mesto vršačkog vladike, on hrli u voljeni Vršac.

 

Sve što je naučio do sada, želeo je da primeni u Vršcu. Kao episkopu, bilo mu je najvažnije da jača srpstvo jer je nemački deo Vršca počeo ozbiljno da se razvija. U tom periodu Vršac je zahvatio i poslednji rat sa  Turcima, u kom je stradao manastir Mesić. Pored rekonstrukcije manastira, vladika je uspeo da 1790. osnuje Gramatikalnu školu, nižu latinsku gimnaziju, a uz nju i internat za siromašnu decu. Da bi ova škola radila, vladika je nastojao da dovede najbolje profesore i nastavnike. U njegovo vreme, vršačka škola predstavljala je uzor svim školama u srpskom delu Habzburškog carstva. U školi se igraju i prve pozorišne predstave  kod Srba ( 1793). 

Ne samo da je vladika Josif radio na jačanju srpstva i uzdizanju kulturnog života u Vršcu, on se zdušno zalagao i za ostvarivanje samostalnosti svog naroda. Jedan je od osnivača Temišvarskog sabora iz 1790. na kome su Srbi prvi put zatražili autonomiju u ovom delu Vojvodine srpske. Pored toga, koristio je svoje veze na bečkom dvoru da obezbedi Vršcu status slobodnog kraljevskog grada. Međutim, prvo je trebalo ujediniti nemački i sprski deo Vršca, što postiže  1794, a potom i izboriti status slobodnog tržišta, što mu polazi za rukom 1804. Zahvaljujući njegovom velikom zalaganju, Vršac postaje slobodan kraljevski grad 1817.

 

Vladika Josif Jovanović Šakabenta je umro 31. decembra 1805. u Vršcu. Sahranjen je u Sabornoj Svetonikolajevskoj crkvi uz velike počasti i srpskog i nemačkog Vršca.

 

 

Pobednik prvog regionalnog takmičenja u pevanju „Pusti svoj glas“ je Vladimir Veselinović, koji je dobio najviše SMS glasova, dok je najmlađa učesnica Nastasija Tintor proglašena za pobednicu na osnovu glasova žirija. Svako od njih će kao nagradu dobiti autorsku pesmu, pravljenu specijalno za njih, i snimanje spota za tu numeru, koji će biti emitovan na regionalnoj televiziji Banat.

 

Na osnovu SMS glasova, drugo mesto je pripalo Milici Nikolić, koja je kao nagradu dobila dvodnevno putovanje u Budimpeštu, koju je obezbedila Turistička agencija „Roda tours“. Treće mesto osvojila je Ela Nađ, koja je od Kuće vina „Rab“ dobila večeru za dvoje. Svi takmičari su dobili i besplatne tretmane u Wellness centru „Zona optimizma“.

 

Sada kada je prva sezona završena i kada se sumiraju utisci, članovi žirija Damir Stričević i Branislav Jovanović ističu da su veoma zadovoljni ovim projektom. 

 

“Ipak je ovo pionirski poduhvat, da se ovakvo takmičenje organizuje na nivou srednjih škola i sve čestitke organizaciji na trudu i upornosti. Što se tiče ocenjivanja, to je uvek pomalo nezahvalan posao. U pitanju su deca sa gotovo nikakvim pevačkim iskustvom, a vrlo brzo je trebalo da se pojave pred kamerama. Na nama je bilo da ih podržimo, ali i ukažemo na eventualne greške, a da pri tom ne napravimo kontra efekat. Potvrda da radimo dobar posao je upravo za mene neočekivani napredak koji se i video i čuo vrlo brzo kod većine učesnika. Na kraju, svi smo bogatiji za jedno veliko iskustvo.” – rekao je Damir Stričević za naš portal.

 

“S obzirom da je ovo prva sezona i da su pred nama bili mnogi izazovi, veoma sam zadovoljan. Svima koji smo učestvovali u organizaciji, ovo je bio prvi projekat te vrste, tako da nismo bili svesni koliko je to u stvari zahtevno. Srećom, ovaj deo se uspešno završio. Sada nam predstoji snimanje pesama za takmičare, pripreme su u toku i nadamo se da ćemo završiti do kraja leta.”, kaže Branislav Jovanović.

 

Pobednik takmičenja Vladimir Veselinović kaže da uopšte nije očekivao da će ući u finale, s obzirom da je konkurencija bila jaka, a kamoli da će pobediti. Ipak, smatra da su ključ njegovog uspeha upravo sati koje je proveo vežbajući.

 

“Takmičenje je ispunilo sva moja očekivanja, druženja na probama i u toku snimanja bila su fenomenalna, u svakom slučaju jedno nezaboravno iskustvo za sve nas. Proteklih 6 meseci bilo je naporno, ali smo sa zadovoljstvom  ispratili ceo program. Najteže je bilo kada se među toliko pesama treba odlučiti samo za jednu koja treba da ubedi žiri i publiku da smo mi ono što traže. Svaka nova emisija bila je za mene novi izazov, kao da ponovo sve ispočetka prolazim. Sada kada je sve prošlo, još uvek nisam svestan da sam ja pobednik ovog divnog takmičenja. Želim da se bavim muzikom, to je moja najveća ljubav. Nadam se da će mi ovo takmičenje pomoći da određeni ljudi prepoznaju moj talenat i pomognu mi da ostvarim svoje snove ”

 

Čestitamo Vladimiru i Nastasiji na pobedi i želimo im puno uspeha.

 

Produkcija je najavila novu sezonu emisije „Pusti svoj glas“ koja će se emitovati u septembru na televiziji Banat, ali uz mogućnost proširenja - uključiće se srednje škole i van naše opštine, tako da bi lokalni projekat mogao da preraste u regionalni.

 

Osnivač Gradske biblioteke (1887) i Gradskog muzeja (osnovan 1894, otvoren za javnost 1897), učitelj, istoričar i publicista. Član mnogih naučnih instituta poput Banatskog istorijskog i arheološkog društva, Mađarskog numizmatičkog društva, Prirodoslovnog društva Banata i mnogih drugih. Čovek koji je jednako poštovao Mađare, Jevreje, Srbe, Nemce, Rumune, jedan od najcenjenijih Vrščana prošlog veka - to je Feliks Mileker.

 

Rođen je 14. januara 1858. u Vršcu, gde je završio osnovnu i srednju školu, da bi kasnije upisao Učiteljsku školu u Segedinu. Već 1878. završava školovanje i počinje da radi kao učitelj u Beloj Crkvi. Tu upoznaje istoričara Banata Leonarda Bema, počinje da razvija veliku ljubav prema istoriji i piše svoje prve istorijske radove.

 

 Već 1883. njegovi radovi bude interesovanja stručne javnosti, te su Vrščani pozvali Milekera da se vrati u svoj rodni grad, prikupi materijal i napiše istoriju Vršca. Iako je radio kao učitelj u Realnoj gimnaziji, uspeo je da već 1886. izda svoje prvo delo „Povesnica slobodne kraljeve varoši Vršca“ i to na tri jezika – nemačkom, mađarskom i srpskom.

 

To je bio početak njegovog plodnog istorijskog rada. Sledećih pedeset godina posvetiće pisanju istorije Pančeva, Bele Crkve, Kikinde, Velikog Bečkereka i drugih manjih mesta u Banatu. Pored toga, napisao je i mnoge monografije iz oblasti istorije kulture, saobraćaja, privrede i svih oblasti društvenog života. Njegov doprinos proučavanju istorije Banata zaista je dragocen. 

 

Ali njega nije zanimala samo istorija, već i praistorija i arheologija. Veliki deo života posvetio je arheološkim istraživanjima, jer okolina Vršca i ceo Banat obiluju arheološkim nalazištima iz doba praistorije. Zaslužan je za sva velika iskopavanja u okolini Vršca, Potpornju, Vatinu, na Majdanu i drugim lokalitetima. Izdao je brojne radove iz ove oblasti, ali svakako je naznačajniji „Praistorija Banata“, koji je objavila Srpska kraljevska akademija.  

 

Na čelu Gradske biblioteke i Gradskog muzeja bio je od momenta osnivanja ( pogledaj gore) i za pedeset godina je od malih provincijskih stvorio respektabilne ustanove koje su bile centar kulturnih dešvanja i doprinele da Vršac postane grad velike kulturne vrednosti.

 

Feliks Mileker je objavio 250 naučnih radova, bio je suosnivač Nemačkog udruženja za praistoriju u Berlinu i Nemačkog učiteljskog udruženja u Temišvaru, koje je osnovano 1909.  Iste godine je odlikovan i Ordenom Svetog Save IV reda, a 1928. dobija počasnu povelju Instituta u Štutgartu za uspešan razvoj Muzeja i Biblioteke, za arheološka i kulturno-istorijska istraživanja i objavljivanje radova o Banatu. Nemačka akademija u Minhenu odlikovala je Milekera 1934. godine srebrnom medaljom za zasluge.

 

Njegovi najznačajniji radovi su „Povesnica slobodne kraljeve varoši Vršca“, „Srednjevekovna geografija Banata“, „Istorija banatske vojne granice“, „Banat u praistoriji“, „Istorija Pančeva“ i edicija „Banatske sveske“, koja obuhvata 70 knjiga.

 

Umro je u 26. aprila 1942. u Vršcu. Na predlog Muzejskog odbora Senat grada Vršca proglasio je Milekera za doživotnog kustosa Gradskog muzeja i biblioteke u Vršcu, a Geteova zadužbina u Vajmaru posmrtno mu je dodelila nagradu Princ Eugen.

 

Pojedini fakulteti Beogradskog univerziteta nisu poslušali preporuku Minsitarstva obrazovanja i podigli su školarine. Veće školarine plaćaće studenti Šumarskog, Matematičkog i Elektrotehničkog fakulteta, objavio je list „Danas“.

 

Na Matematičkom fakultetu troškovi studija za samofinansirajuće studente povećani su sa 120.000 na 129.000 dinara.

Na Šumarskom fakultetu školarina je sa 60.000 povećana na 72.000 dinara. 

Na Elektrotehničkom fakultetu tvrde da školarina nije poskupela, već da je reč o primeni prošlogodišnje odluke Saveta, koja je do sada bila zamrznuta. U svakom slučaju, samofinansirajući studenti ETF-a će umesto 99.000 sada plaćati 108.000 dinara, odnosno, na smeru Softversko inženjerstvo umesto prošlogodišnjih 223.200 plaćaće 243.500 dinara.

 

Od poskupljenja su odustali Fakultet bezbednosti, Biološki, Geografski i Učiteljski. Školarina na Fakultetu bezbednosti je 106.500 dinara, Biološkom i Geografskom 80.000, a Učiteljskom 90.000 dinara.

 

Preuzeto sa: studentskizivot.com