Ako ste gledali bilo koji američki film, eventualno seriju, pogotovo ako je neki od onih s Božićnom temom, upoznati ste s postojanjem Dana zahvalnosti, koji se obeležava krajem novembra. Uglavnom su prikazane raskošne večere gde je ogromna pečena ćurka na sredini svečano postavljenog stola oko koje su uredno poređani ukućani. Pre jela, obično svako kaže nešto na čemu je zahvalan.

Rastužuje me činjenica da je potreban specijalno određen dan da bi se neko zahvalio da li Bogu, univerzumu, svojim bližnjima, ljubimcima, dan koji mi ni nemamo.

Stvar bi bila još gora da ste Vi, pročitavši poslednju rečenicu, pomislili: "A čemu da budem zahvalan ovih dana?!" Istina je, ekonomski smo svi kolektivno u rupi bez dna, prijateljima polako počinjemo da ne verujemo, od prilike za valjanu udaju ili ženidbu ni traga ni glasa, dani su monotoni, budućnost izvesna, ratovi na sve strane, kako je krenulo, samo čekamo novo bombardovanje. U vestima isključivo krvoproliće, rijaliti i politika; obrazovanje… Pa, još jedna rupa bez dna. A da budemo zahvalni familiji, naročito stricu pijanici koji je prokockao sve svoje imanje ili baba-tetki s mamine strane koja je crna ovca u familiji jer je otišla na Havaje da se uda za svoju dugogodišnju partnerku, i to u svojoj 64...

Naravno, nije sve tako crno i svakako bi "moglo gore od ovoga", što bi rekla jedna od srpskih klasičnih rečenica-zvezda vodilja u lošim momentima. Kad pogledaš, mnogi su preživljavali pre nas i živeli i s manje novca; za udaju i ženidbu ima vremena, ma, još smo mladi!; rata još nema, ako se slučajno zalomi na nama, možda je to znak od kosmosa da Zemlji više nismo potrebni; taj TV u dnevnoj može da bude i savršen stalak za vazu, ne mora da se uključuje uopšte. Što se obrazovanja tiče, kažu ljudi da su studije najbolji period života, a i malo ubiješ vreme pre nego što se tvoje ime nađe na spisku u Birou rada. Stričev život nije naš, nek' se sam vadi iz svojih problema, a baba-tetka je valjda napokon srećna i neće više da kuka na porodičnim okupljanjima.

Želim da vas posavetujem da s vremena na vreme zahvalite ljudima za sve što su uradili za vas i situacijama koje su vam se desile koje su vas dovele do ovog trenutka, bile one dobre ili loše. Čuli ste sigurno milion puta da loše stvari treba da postanu lekcija, a loši ljudi primer da mi ne treba takvi da budemo. Ali više je od toga. Šta god vam se desilo u životu, ostavilo je trag na vas, na ovaj ili onaj način. Napravilo vas je ovakvim kakvim jeste, unikatnim. U svetu koji sve želi da globalizuje i strpa u isti koš, nemojte da zaboravite da zahvalite sebi za to što postojite, za to što ne postoji niko kao što ste vi, da, kako god živeli i ko god vas odobravao ili neodobravao, živite svoju umetnost - život kakav ste sami stvorili. Ako se, pak, niste pronašli u ovome, zahvalite činjenici da na raspolaganju imate tih 20 sekundi ludačke hrabrosti koje su dovoljne da vam potpuno promene život. Zahvalite činjenici da ste prošli i došli u dodir s životima mnogih ljudi, iako za neke ni ne znate da postoje, i uticali na njihovu stvarnost i možda je učinili boljom. Zahvalite sebi, zato što i pored svih nedaća koje su vas zadesile još uvek dišete i trudite se da to uradite i sutra. Zahvalite se što ste imali hrabrosti da živite.